Zaboravljena je jer je to ružna priča o ljudskim postupcima u nesreći o velikoj grešci svih koji su bili povezani sa ovim brodom.
Ja prenosim delove knjige koja se pojavila i koja opisuje nesreću i uzroke.
U januaru 1854, katastrofa je potresla Veliku Britaniju gde su se ispredale priče o "hrabrosti i viteštvu" Britanaca. Dirljivo je da su mnoge žrtve bile mladi koji su krenuli u potragu za novim životor u daleku Australiju noseći sa sobom nadu i svu svoju uštedjevinu čuvanu za taj put.
Isplovljavanje su pratili zaista loši predznaci. Čarls Tayleur, glavni projektant po kome je brod dobio ime nije prisustvovao jer je bio u žalosti zbog smrti supruge.
Kapetan Džon Noble je, samo nekoliko sati pre isplovljavanja, pao na pramcu i kotrljao se palubom do sredine broda. Iako je ostao nepovredjen bio je dobro ugruvan.
Drugi kapetan je dovezao Tayleur iz Voringtona gde je izgradjen do Liverpula pa kapetan Noble nije imao priliku da oseti kako se rukuje brodom, da ga upozna. Kada je stupio na brod par sati pre isplovljavanja bio je nezadovoljan onim što je našao.
Tayleur inovativni dizajn nije prošao kroz proveru što je neverovatno. Nije bilo uobičajeno da se brodovi upute na putovanja pre dobre provere na otvorenom moru.
Ogroman brod je bio jedrenjak a ipak tri jarbola nisu bila na normalnom odstojanju što je imalo za rezultat neuravnoteženost i tešku upravljivost. Kormilo je bilo suviše malo za brod te veličine i njime je bilo teško promeniti pravac.
Tri komisije su ukazale na greške.
Hladno more je uzelo svoj danak.
Izvlačenje putnika naobalu.
Pogled na olupinu sa Lambai litice. Mali čamac je privezani za ostatke RMS Tayleur. Ipak, zbog pritiska javnosti kapetan Nobl je morao da isplovi što pre, kako su to od njega tražili poslodavci i vlasnici broda.
19. januara je isplovio na pučinu i mogao je samo da se moli Bogu da su njegove pretpostavke i sumnje bile neosnovane. Kada je brod uplovio u Irsko more medju putnicima se osetila zabrinutost. Većina od sedamdesetočlane posade je bila mamurna od sinoćne terevenke i bili su u svojim prostorijama umesto na palubi. Velika većina je bila potpuno neiskusna. Neki nisu razumeli engleski jer su bili stranci. Kapetan se poverio jednom putniku da je od cele ekipe jedva mogao da skupi 15 mornara.
Putnici koji su imali neko iskustvo su morali da pomažu pri dizanju ili spuštanju jedara jer mornari nisu imali pojma kako se to radi na jakom vetru.
Zabrinuti kapetan je dežurao celu prvu olujnu noć zbog nepravilno podešenih jedara. I užad su pravila problem. To su bila nova i kruta užad koja su se zaglavljivala i nije moglo da se normalno rukuje jedrima. Kompasi su davali različita očitavanja pa je kapetan morao da odredjuje poziciju pomoću sunca i sekstanta ali i to je bilo teško zbog guste magle.
Na kraju dana kapetan je pokušao da ponovo odredi pravac ali je na kraju odustao od instumenata i usmerio brod u onom pravcu za koji se on nadao da je jug mada su ga neki iskusni putnici upozoravali da plove ka zapadu a ne ka jugu. Ka Irskoj a ne ka kanalu koji bi ih izveo iz Irskog mora.
Neki su glasno insistirali da promeni pravac što je on odbijao iako su talasi postajali sve veći a putnici se kotrljali po palubi i kabinama. Podovi su postali klizavi od povraćanja izmrcvarenih putnika.
U 11h ujutru u subotu 21. januara mornar je uviknuo: "Land-ho na lee luk. ' Zapanjeni ljudi na palubi su ugledali crne stene koje su se nazirale kroz maglu na manje od milje.
Kapetan je očajnički pokušao da okrene brod ali vetar i jaka plima su ga neumoljivo gurali ka stenama. Posada je pokušala da spusti jedra. Nisu uspeli zbog konopaca koji su se zaglavili. Kapetan je shvatio da je kormilo suviše malo da okrene brod. Nije slušalo.
Putnici su nahrlili na klizavu palubu. Kapetan je vikao i naredjivao da putnici pomognu posadi ali ga niko nije čuo od rike vetra i cike putnika.
Putnik iz treće klase, Džon Rajder je pričao da je kapetan izgubio kontrolu nad brodom i da je „posada bila gora od žena“.
Kada je Tayleur poleto ka stenovitoj obali ostrva Lambai, pet milja od obale Irske, kapetan naredjuje da se spuste oba sidra nadajući se da će uspeti da zaustavi brod.
Lanci su popucali kao staklo je brod je nastavio da se brzo kreće ka stenama.
Nobl odlučuje da se kocka. Umesto da poseče konopce i malo uspori brod on pramac usmerava ka stenama sa namerom da brod približi sto više obali kako bi putnici mogli da se spasu penjući se na njih.
Strašan udarac je pratio nasukavanje broda na stenu. Zatim ga je talas podigao i ponovo tresnuo o nju. Pa još jednom, još jednom... sve dok brod nije počeo da tone. Krma je potonula prva.
Zbog loše konstrukcije kormila i nepravilno rasporedjenih jarbola brod je bio neupravljiv.
Mnoge žrtve su bili mladi ljudi spremni za novi život u obećanoj zemlji.
Usledile su užasne scene. Nije bilo pokušaja da se spuste čamaci za spasavanje zbog nemirnog mora. U svakom slučaju nije ih ni bilo dovoljno..
Posada je bila 'potpuno paralizovana i nemoćna da spase bilo koga pa ni sebe ", priseća se preživeli putnik. Stjuart se čak rvao sa putnikom oko prsluka kako bi se spasao.
Kako putnici izjure na palubu tako ih počiste džinovski talasi koji su se rušili na nju. Voda je brzo preplavila kabine prve klase gde su se mnogi sklonili u stahu. Oni su se ili udavili ili su bili ugnječeni.
Tayleur je bio na nekoliko metara od velike stene koja je virila iz vode. Prvi čovek koji je pokušao da skoči na nju razbio je glavu i pao u more. Zatim je velški rudar skočio na stenu noseći sa sobom konopac preko koga je prešlo još 15 ljudi. U očajanju se u jednom trenutku previše ljudi okačilo o njega pa je konopac pukao. Deset njih je palo u more pred očima užasnutih putnika na palubi.
Neko je od oborenih jarbola napravio most ka steni ali opet se desilo isto. Previše njih je pojurilo preko njega, slomio se i odneo u smrt desetak ljudi.
Jedna žena je zapomagala sa palube. „Imam 3000 funti (176,000 u današnjim funtama) u donjem vešu. Daću 200 funti onom ko me prebaci na obalu“. Mladi bankarski službenik je pristao da joj pomogne ali je ona u panici odjurila i nestala.
Zbog bezbednosti mnoge žene su ušivale svoju životnu uštedjevinu u donji veš. Zbog težine novca i velikih haljina koje su trebale da sakriju novac one su tonule kao kamen u more kada se nadju u vodi. Sara Carbi čiji se ljubavnik Samuilo vratio da je oženi nakon deset godina tamnovanja u Australiji za krađu ovčetine je 200 zlatnika sakrio u njen donji veš. Ali kada je brod udario u stene ona je na palubu izletela u spavaćici i tako se spasla sigurne smrti.
Rebeka Chasei krojačica iz bristola je takodje bila u spavaćici i spasla se doplivavši do stene što nije uspelo njenom mužu i bebi.
Kada je brod više potonuo mnogi su pokušali da se niz užad spuste u more ali talasi su ih razbijali o trup ili o stene. Preživeli se seća agonije žena i dece koja su se davila nadomak obale.
Nije važilo pravilo „deca i žene prvi“ već „svako za sebe“.
Mnoge žene su se utopile zato što im nije pružena ruka iako je to bilo moguće. Čak se dešavalo da ih odgurnu od sebe u paničnom strahu i tako ih pošalju u smrt
