ZASTITA OD GROMA

[Dule]

Munja i grom su iste pojave s tim što je munja vizuelni prikaz (koji zbog veće brzine svetlosti prvi nastaje) a grom njena zvučna manifestcija i javlja se sa zakašnjenjem (zbog znatno manje brzine zvuka).

Šta izaziva munju?
U toku formiranja oblaka dolazi do akumuliranja naelektrisanja. Kada napon dostgne dovoljno visok nivo javljaju se pražnjenja sa oblaka na oblak ili oblaka na zemlju. Munje se javljaju kada je tlo pozitivno naelektrisano a oblak nabijen negativnom energijom pokušava da se izjednači sa zemljom. Alternativno se mogu javiti kada se pozitivno naelektrisan vrh oblaka izjednačava sa negativno naelektisanom zemljom ili kada se negativno naelektisana zemlja izjednačava sa pozitivno naelektrisanim vrhom oblaka.
Pozitivan naboj na zemlji nastaje tako što negativno naelektrisanje u bazi oblaka odbija negativne čestice pa ispod oblaka ostaju samo pozitivne.  To je proces odbijanja čestica sa istim naelektrisanjem i po nekad može biti toliko jak da negativno naelektrisane čestice budu sabijene dublje u zemlju.

 Munja se sastoji od odredjenog broja komponenti koje formiraju višesmerni protok energije. Udar  može biti veći od 200.000 ampera sa temperaturom od preko 30.000 ° C za par milisekundi. Pozitivno naelektrisani joni se strvaraju na vrhu oblaka a negativni se grupišu u bazi oblaka.

Šta se zapravo dešava?
Negativan tok elektrona se u koracima od po 50 metara približava zemlji račvajući se po vazdušnim stazama koje prate linije najmanjeg otpora sa nivoa na nivo tražeći i stvarajući put ka zemlji. Ovo je predvodnik. Taj put se može sastojati i od preko 10 000 koraka dok predvodnik ne pronadje dovoljno pozitivno naelektrisan objekat u koji će se izvršiti pražnjenje. Kako se predvodnik približava razlika potencijala se povećava, pozitivni naboj na zemlji se izdiže (i do 50 metara iznad tla). Što je vrh pozitivnog naelektrisanja bliži oblaku to će predvodnik lakše doći do njega. (Ponekad glava vašeg jarbola ).
Kada se ostvari kontakt izmedju predvodnika i pozitivnog naelektrisanja na zemlji dolazi do povratnog udara. Pozitivno naelektrisani joni koncentrisani kreću sa zemlje ka predvodniku i sreću se njim na oko 50m iznad zemlje gde dolazi do kratkog spoja izmedju oblaka i zemlje stvarajući blještravi udar visoke struje koja sada putuje prema oblaku.  Dakle, sada se munja kreće ka oblaku iako izgleda da se dešava suprotno. Taj povratni udar, ustvari, izaziva 99% munja.
U roku od nekoliko milisekundi posle povrtnog udara sledi akcija istim putem ali u obrnutom smeru često praćena sa nekoliko uzastopnih pražnjenja i dešava se tako brzo da sve izgleda kao jedan dogadjaj. Ovo ponekad traje dok se potencijali izmedju oblaka i zemlje ne izjednače.
 
Munja se u svom traženju dovoljno naelektrisanog objekta na tlu može razgranati i do 190 kilometara koliko je bila dugačka najduža zabeležena munja, dok su obično dugačke oko 1.6 kilometara.
 
Gore opisana munja je negativna zato što se iz oblaka prema zemlji prenosi negativno naelektrisanje.. Ali postoje i pozitivne munje koje dolaze sa vrha oblaka koji je pozitvno naelektrisan. To su pozitivne munje. Razvoj munje je isti samo što, u ovom slučaju, iz oblaka prema zemlji putuje pozitivno naelektrisanje. Njih je malo, svega 5% od ukupnog broja munja ali su zato puno jače jer je potrebno probiti se kroz mnogo veći sloj vazduha koji je izolator. Traje duže i napon može biti i 300 000 ampera ili milijardu volti.
Pozitivne munje se često javljaju i na ivicama oblaka pa i 15km od glavnog oblaka zbog čega su izuzetno opasne jer udaraju iz, gotovo, vedrog neba. Ovaj tip munje se smatra odgovornim za šumske požare.

[zorter]

Munja je vidljivo pražnjenje atmosferskog elektriciteta do kojeg dolazi kad određeno područje atmosfere postane električki nabijeno ili se pojavi razlika potencijala dovoljna da svlada otpor vazduha. Najčešće udara iz olujnih oblaka kumulonimbusa. Tokom oluje munja se može pojaviti u oblaku, između oblaka, između oblaka i vazduha te između oblaka i tla.

Vrste munja:

Kugličasta ili loptasta munja, koja se još zove i lančasta, oblik je munje dugoga trajanja. Pojavljuje se kao traka svetlećih odsečaka umesto kontinuiranog kanala. Pojavljuje se retko. Taj se atmosferski fenomen pojavljuje u obliku pokretne svetleće kugle od nekoliko desetaka centimetara u prečniku. Kuglasta munja se obično pojavljuje tokom oluja, i to blizu tla, a može biti crvena, narandžasta ili žuta. Često je praćena pištećim zvukom i neobičnim mirisom. Traje samo nekoliko sekundi i iznenada nestaje, tiho ili uz eksploziju. Kuglaste munje ponekad mogu naneti štetu paljenjem ili kaljenjem. Njihova veza s običnim munjama nije poznata, kao ni njeni uzroci. Među objašnjenjima se spominje da je reč o vazduhu ili gasu koji se ponašaju neuobičajeno, odnosno o plazmi visoke gustoće, ili o vazdušnom vrtlogu koji sadrži svetleće gasove ili o mikrotalasnoj radijaciji u oklopu od plazme. Pojavljuje se retko. Uzroci nastanka su nepoznati, ali postoje brojne teorije:

- Delovi kanala munje idu ukoso prema posmatraču ili od njega i zato se čine sjajnijim.

- Delovi kanala su nejasni zbog kiše ili oblaka.

- Neki delovi kanala su većeg prečnika, a drugi manjeg, što utiče na oblik munje.

Nove vrste munja:

U novije vreme otkrivena su tri nova tipa munja. One udaraju od vrha oblaka prema gore, u stratosferu i puno su ređe od onih prema tlu ili između oblaka.

Prvi tip zovu Crvenim vilenjakom (en. Red sprite). Ta je munja tamna i crvenkasta, traje nekoliko hiljaditih delova sekunde, a može biti široka kilometrima. Proteže se 50 do 90 km iznad oblaka.

Drugi tip naziva se Plavi mlaz (Blue jet). Reč je o plavoj, konusnoj provali energije puno sjajnijoj od Crvenog vilenjaka. Plavi mlaz udara iz centra oluje brzinom od 6.000 km/h i dopire 20 do 50 km iznad oblaka. Ove dve vrste munja prvi je put snimio američki fizičar Džon R. Vinklajer 1989. u Minnesoti.

Treći tip su munje koje se prostiru od oblaka do stratosfere. Zovu se Patuljci (Elves), a otkrivene su 1995. godine. Imaju oblik tanjira ili krofne prečnika 400 km, a pojavljuju se oko 100 km iznad oblaka. Smatra se da su zelenkaste, ali toliko kratko traju (manje od 1/1000 sekunde) da im boja još nije precizno određene.

[Dule]

Lep tekst

[zorter]

Evo jos jednog

U srednjovekovnoj Evropi zbog munja je biti zvonar u crkvi bilo izuzetno opasno. Tokom oluja s grmljavinom bio je običaj da se zvoni što jače jer se smatralo da će se time sprečiti da munje udare u vrh crkvenog tornja. Verovalo se da zvonjava rasteruje zle duhove koji vatrom žele uništiti crkvu, a mislilo se i da buka zvonjave lomi munje. O tome i danas svedoče natpisi „Fulgura frango“ (Ja lomim munje) na srednjovekovnim zvonima.

Od 1753. Do 1786. godine u Francuskoj su munje 386 puta udarile u crkvene tornjeve. U navedenom razdoblju u Francuskoj su, nastojeći „slomiti“ munje zvonjavom, nastradala 103 zvonara. Znači da je skoro svaka treća munja koja je udarila u neku crkvu bila za nekoga kobna. Te katastrofalne brojke dovele su do toga da je francuska vlada 1786. zabranila zvonjavu tokom grmljavine.

-Godine 1998. munja je u Kongu pobila celu fudbalsku ekipu (11 igrača).

-Godine 1999. munja je u Koloradu povredila celu ekipu američkog fudbala.

-U munji ima puno energije: oko 250 kilovatsati. Ne zvuči puno, ali s tom količinom energije možete podići jednotonac 120 kilometara uvis.

-Nikolu Teslu zvali su i Gospodar Munja. Sasvim zasluženo jer je 1899. godine u Kolorado Springsu stvorio najdužu veštački izazvanu munju. Bila je duga 41 metar.

-Prema Ginisovoj knjizi rekorda, između 1942. i 1983. (kada je umro) munja je Roja „Duksa“ Salivana, bivšeg čuvara nacionalnog parka, pogodila sedam puta. Prvi put munja je prošla kroz njegovu nogu i otkinula mu nokat na nožnom palcu. Drugi put, 1969. godine, munja mu je spalila obrve i onesvestila ga. Sledeće godine nakon udara munje ostalo mu je rame oduzeto, 1972. munja mu je zapalila kosu pa je morao na glavu izliti kantu vode. 1973. munja ga je kroz šešir pogodila u glavu, zapalila mu kosu, izbacila ga iz kamioneta i skinula mu levu cipelu. U šestom udaru, 1976. ozleđen mu je članak. Zbog poslednje munje koja ga je pogodila 1977. završio je u bolnici s opekotinama na prsima i stomaku.

[zorter]

I jos jedan zanimljiv tekst.

U olujnom nevremenu olujni oblaci su napunjeni elektricitetom poput velikih električnih kondenzatora. Gornji deo oblaka nabijen je pozitivno, a donji negativno. Naučnici se još nisu usuglasili kako zapravo nastaje ovo električno punjenje oblaka, ali pretpostavlja se da je to jedan od rezultata globalnog kruženja vode na Zemlji. U osnovnim crtama, kruženje vode uključuje evaporaciju i kondenzaciju. U procesu evaporacije voda isparava s površine Zemlje i u obliku pare podiže se u više slojeve atmosfere. Kako temperatura opada s visinom, i kako se u višim slojevima atmosfere nalaze tzv. kondenzacijske čestice (recimo zrnca prašine), vodena para se kondenzuje, ponovno se pretvara u kapljice vode i pada na Zemlju kao kiša ili sneg –zavisno od temperaturi vazduha.

Kad se vlaga nakuplja u atmosferi, nastaju oblaci, koji mogu nositi milione vodenih kapljica i leda. Kako se procesi evaporacije i kondenzacije međusobno isprepliću, kondenzovane kapljice u oblacima se neprestano sudaraju sa vodenom parom koja stiže s tla. Kapljice se s parom sudaraju i tokom padavina, jer dok se jedan deo vlage vraća na Zemlju, drugi isparava. Upravo tokom ovih sudara iz vodene se pare izbijaju elektroni, koji tako stvaraju električni napon.

Kako do sudara dolazi u donjem delu oblaka, izbijeni elektroni ovde stvaraju negativan naboj (višak negativno nabijenih čestica). Vlaga, koja nakon sudara nastavlja put prema gornjim slojevima atmosfere odnosno oblacima, na vrh oblaka stiže s pozitivnim naponom – nedostaje joj elektron koji je izbijen u sudaru. Tako se na vrhu oblaka stvara višak pozitivnog naboja.

Osim sudara, u procesu električnog nabijanja oblaka značajnu ulogu igra i zamrzavanje. Kako se vodena para podiže u hladnije slojeve i počinje se zamrzavati, deo koji se zamrzne postaje negativno nabijen, dok nezamrznuti deo ostaje pozitivno nabijen. Vazdušne struje mogu dalje odneti pozitivne čestice do vrha oblaka (jer su lakše) i time dodatno ubrzati stvaranje viška pozitivnog napona. Izbijanjem elektrona i odvajanjem pozitivno nabijenih čestica vodene pare u oblaku nastaju razlike potencijala odnosno stvara se električno polje – prvi preduslov za nastajanje električnog pražnjenja.

Što se oblaci više pune naponom, električno polje je sve jače. U nekom trenutku postaće toliko jako da će se elektroni na površini Zemlje pokušati „odmaći“ – utisnuti se dublje u Zemlju. To je rezultat odbijanja jednako nabijenih čestica. Kako se elektroni „povlače“ u unutrašnjost, tlo postaje sve jače pozitivno nabijeno. Oluja tako dovodi do naglog stvaranja električnog polja u oblaku i između oblaka i tla.

Kad se stvori dovoljan višak naboja, to jest kad električno polje postane dovoljno jako ono će natjerati okolni vazduh da „pukne“. Ovo „pucanje“ zapravo je razdvajanje pozitivnih i negativnih čestica u zraku. Taj proces nazivamo ionizacija. Ionizacija ne označava višak nekog napona, već stanje u kojem su naponi razdvojeni. Drugim rečima, vazduh ne postaje nabijen, već se naponi u njegovim česticama međusobno razmiču. Ioniziovani vazduh ima znatno veću električnu provodljivost. Kako se vazduh ne ionizuje jednako na svim mestima, na delovima gde je ionizacija intenzivnija stvaraju se „staze“ – putevi kojima munje mogu lako „preskakati“. Da bi nastala munja potrebno je da električna staza stigne do tla i pronađe „uzemljenje“ – tačku ili predmet na kojem će se zaustaviti. Kad se to dogodi, sevnuće munja. Svetlost koju vidimo zapravo je rezultat električnog pražnjenja između oblaka i zemlje koje sledi put stvorene električne staze. Blesak munje koja se prostire od oblaka do tla čine dva osnovna udara (može ih biti i više zaredom)- odvodni udar i povratni udar.

U odvodnom udaru prvo negativni napon putuje do tla. Kreće se „koracima“ od 50 metara i pri tom stvara nabijeno „korito“. Odvodni udar nije tako sjajan, često je stepenast i ima puno grana koje se šire iz glavnog kanala. Kad se približi tlu, pobuđuje suprotni napon koji se koncentriše u jednoj tački. Tako nastaje povratni udar koji istim koritom nosi pozitivni naboj od tla prema oblaku. Dva udara se sreću na visini od oko 50 m iznad tla. Na tački dodira dolazi do kratkog spoja između oblaka i tla. To rezultuje izuzetno bleštavim udarom visoke struje, koja istim kanalom putuje nazad do oblaka.

[Dule]

Udar groma je uzrok oko 10 % smrtni na plovilima. Verovatnoća da doživite udar je 1 prema 161,856. Kao poredjenje - šansa da vas napadne ajkula je 1 prema 3,748,067.
Rano upozorenje na približavanje oluje sa grmljavinom je važno. Postoji proizvod koji prepoznaje električna pražnjenja na 25 milja i upozorava nautičare.
Zove se TALOS lighting strike detector i nije jedini, ima ih više u ponudi ali je on po ceni najpovoljniji a i pravljen je za upotrebu na plovilima.