Изрекоше стари поморци да чамци и бродице имају душу. У том духу пишем ово писмо.
Угледавши те у оном огласу Фишермене знао сам да ћемо се дружити и да нећу погрешити. Дошао си у мој живот из поштене руке морепловца, србина, личанина Ђуре. Подарио сам ти срце и снагу из готово новог мотора који је као и ти очуван, негован, у пуној снази. Добио си на поклон и скоро нову приколицу да јездиш друмовима док не стигнеш до свог природног окружења- воде. Тамо си се најлепше осећао. Тај чаробни трио био је једна душа. Заједно смо достизали невероватне брзине, а ти ни да трепнеш, само сечеш ветар и друм, исто онако како си знао сећи таласе на рекама и морима.
Пловили смо понајвише Дунавом. Клизио си површином воде као ласта ваздухом док се обрушава и лети само њој знаним путевима. Био си стабилан и хитар, ретко ко те је могао претећи. Дружили смо се Фишермене са многим мојим пријатељима, а понајвише породицом. Био си сигуран, храбар, горд и поносан, али не и захтеван.
На тиркизно-плавом грчком мору заједно смо показали одлучност и неустрашивост борећи се са таласима. Ниси ме издао! Хвала ти на томе. Неискусан, поделило сам с тобом прве сате пловидбе на модрој води. Били смо тандем који се супротставља много већој сили од нас- големом земаљском плаветнилу. Помогао си ми остварити дечачки сан, да пловим великим морем на таласима док ветар неуморно фијуче крај мене, а сунце обасјава моје тело и осмех не силази са лица. Да ли знаш како сам дрхтао од среће кад сам те коначно поринуо у то бистро плаветнило, окренуо кључ и удахнуо ти живот, а ти забрундао као прави змај? Тај осећај вечно уклесан у моме бићу, онако како уметник длетом клеше мрамор, како ковачке руке кују врело жељезо.
Међутим, дошао је дан када смо се морали растати. Није да си постао досадан или да сам не дај Боже незадовољан тобом, већ си дао свој максимум, а ја желим пловити још даље и још дуже и не желим те форсирати за шта ниси природно створен. То би нас обоје умарало, веруј ми. Зато сам одлучио да ти нађем новог другара, а не власника. Неког ко ће те исто тако волети, поштовати и неговати. Неки частан и добар човек који држи до своје речи. Шта је човек без речи? Хрпа коже костију и сала, обична мешина. Изрекнута и испоштована реч једино је што остаје за нама и након нас због чега ће нас се са радошћу сећати или нас пак прекоравати. Ти си одржао своју реч до краја, ниси посустао, нити ме икада изневерио. Остао си млад и хитар као оног дана када смо се први пут погледали и један другоме рекли здраво!
Када човек уистину нешто снажно и надасве из срца прижељкује то одашиље снагом свог ума кроз мисли у тајанствени Космос, а он нам истом мером узвраћа. Многи хтедоше бити твоји нови власници, али само те један желеше за пријатеља. Зато је одлука пала на Љубишу, поштеног човека код кога је задата реч -закон. Такви су срби били пре 100 и више лета, а данас их неостаде много. То је она стара гарда, где задата реч бејаше закон изнад свих закона, јер какве су нам мисли - такав нам је живот.
Знаш ли да те Љубиша још није видео? Знаш ли да је одлучио бити твој другар, а ти његов сапутник у надолазећим авантурама које само на основу моје истините приче о теби, пар фотографија и једног видео снимка? Знаш ли да се није цењкао, већ је у пар речи склопљен договор? Не знаш, али веруј ми. Свидео си му се на први поглед, јер виде поштење исто оно којим и сам зрачи. Не каже се џаба- сличности се привлаче.
Не треба те бити страх, он је добар домаћин и ваша дестинација биће искључиво грчко море. Да, добро си ме чуо, чисто грчко море, оно што обојица заволесмо. Када је хладно бићеш у гаражи умотан и у зимском сну, а на лето правац Егејско море. Требао би због тога бити срећан и сигуран сам да хоћеш, јер у правим си рукама и буди спокојан. Вас двојица ћете још дуго сећи таласе и поносно вијорити срБску заставу на големом плаветнилу које досеже даље од хоризонта.
Пре пар дана пробудио сам те из зимског сна чистог, сређеног и подмазаног. Данас смо се коначно опростили, онако како се опраштају и поздрављају стари прекаљени морепловци:
- Мирно море Фишермене!
