Ako niste znali...

[zorter]

Jedini nemački preduzetnik i član Nacističke partije koji je zaslužio status heroja kod Jevreja. Oskar Šindler spasio je preko hiljadu Jevreja od sigurne smrti u koncentracionim logorima.

Rođen je u Austrougarskoj, 28. aprila 1908. godine. Nemojte da vas njegovi podvizi prevare, smatra se da je Oskar bio jako koristoljubiva ličnost i da je u nekim situacijama gledao uglavnom na profit i ličnu korist. Takođe, važio je za vrlo šarmantnu i društvenu osobu što će mu kasnije koristiti pri sklapanju poslova ali i kada je trebalo da zaštiti Jevreje od SS oficira koji su dolazili po njih.

Sa dvadeset godina oženio se ćerkom bogatog farmera Emili Pelcl, kasnije Šindler. Njegovi poslovni počeci bili su krajnje neuspešni. Situaciju je dodatno otežavala velika depresija koja je pogodila između ostalog i Nemačku tako da je Oskar jedva sastavljao kraj sa krajem.

Od 1935. počeo je da špijunira za Nemce, da bi tri godine kasnije zbog špijunaže završio u zatvoru. Ubrzo je oslobođen jer je potpisan Minhenski sporazum i tenzije između Nemačke i zemalja koje će ona napasti su se malo smirile, a Oskar je pušten na slobodu.

Kako je bio jako koristoljubiv , svoju šansu video je u sve jačoj Nacističkoj partiji, kojoj se pridružio 1939. godine. Kada su Nemci ušli u Poljsku zauzeo je jednu fabriku u Krakovu, i dobio hiljadu Jevreja koji su tu došli na prinudni rad. Ova situacija je odgovarala Oskaru, imao je jeftinu radnu snagu i rastuću proizvodnju a družio se i sa samim kremom nacističkog društva.

Ubrzo je Oskar uvideo i loše strane partije kojoj se pridružio. Kako je u par navrata video stradanje Jevreja, postao je zaštitnički nastrojen prema radnicima u svojoj fabrici. Dosta novca je potrošio na podmićivanje oficira koji su dolazili da uhapse neke od njegovih radnika. Zahvaljujući svojoj harizmi, uspešno je odolevao i optužbama upućenim na njegov račun jer su ga krivili i da trguje na crnom tržištu.

Što se tiče položaja Jevreja u Oskarovim fabrikama, bili su u mnogo boljem položaju nego njihov narod u logorima. Preko dana bi radili, nisu bili maltretirani, tučeni ni ubijani, a noću su bez problema mogli da upražnjavaju svoju religiju.

Kako se bližio kraj rata, opasnost za Šindlerove radnike je sve više rasla. Kako bi ih spasio, Oskar je morao prvo da promeni svoju radnu delatnost, da prekine sa proizvodnjom posuđa i počne da pravi oružje, jer je Nemačka polako zatvarala sve fabrike koje nisu imale veze sa proizvodnjom oružja ili vojničke opreme. Tada Oskar prelazi sa svojim radnicima u Brnenc u drugu fabriku i počinje sa proizvodnjom oružja. Da ih nije prebacio u Brnenc, verovatno niko od radnika ne bi dočekao kraj rata.

Zahvaljujući svojim herojskim podvizima, Oskara nisu krivično gonili, ali ostatak života proveo je, takoreći u siromaštvu, živeći uglavnom od posla do posla, povremeno potpomagan jevrejskim zajednicama koje ga nisu zaboravile. Posle rata selio se više puta po Nemačkoj, čak je bio i u Argentini ali su njegovi poslovi propadali, a novac koji je zaradio tokom rata potrošio je uglavnom podmićivajući SS oficire.

Preminuo je 9. oktobra 1974. u Zapadnoj Nemačkoj. Po sopstvenoj želji sahranjen je na Sionskoj gori u Jerusalimu.

[zorter]

SOS je međunarodni signal za pomoć Morzeovom azbukom (· · · — — — · · ·). Prvi put je predstavljen 1. aprila 1905. godine u Nemačkoj, a 1. jula 1908. godine usvojen je kao takav.

SOS se često povezuje sa frazama kao što su "Save our ship" (spasite naš brod) ili "Save Our Souls" (spasite naše duše).

Međutim, SOS je najkraća i najjedostavnija reč u Morzeovoj azbuci koja nema nijedno drugo značenje, a sastoji se od tri tačke, tri crtice i još tri tačke. SOS se uvek šalje kao jedna reč, bez razmaka između slova. Pa zbog toga kombinacija "· · · — — — · · ·" može da znači još i VTB, IJS i SMB, što su kombinacije slova koje nemaju nikakvo značenje u međunarodnim okvirima što je bilo u prvom planu kada se odlučivalo koji će da bude signal za pomoć.

[zorter]

''Carta marina et descriptio septemtrionalium terrarum ac mirabilium'' (Nautička mapa i opis severnih krajeva i čuda) je prva detaljna mapa i najuticajnija zbirka morskih čudovišta u šesnaestom veku, u severozapadnom delu tadašnjeg sveta.

Mapu je u 16. veku kreirao Olaus Magnus, švedski patriota, katolički svešenik i pisac kada je doputovao u diplomatsku posetu u ime švedske vlade u Rim, gde je odlučio i ostati. Nakon što je proveo 12 godina crtajući mapu, ona je konačno prvi put ''štampana'' u Veneciji 1539. godine i to na devet drvenih blokova (55×40) koji su se na kraju sastavljali u jednu celinu (1,70 m x 1,25 m).

Do danas su preživela samo dva primerka ove karte. Jedan se nalazi u Bavarskoj državnoj biblioteci, a drugi u Upsala univerzitetskoj biblioteci u Švedskoj.

Carta marina sadrži veliki broj morskih čudovišta, od kojih mnoga imaju imena, kao i detaljne opise na latinskom jeziku. Magnusova karta je takođe istorijski značajna jer se vizuelno bitno razlikuje od srednjovekovnih slika, prikaza i opisa morskih čudovišta.

Prema nekim istoričarima, čudovišta ucrtana na Carta marini su imala značajnu ekonomsko-političku ulogu, jer su odvraćala ribare iz drugih zemalja da uđu skandinavske vode.

[zorter]

''Giethoorn'' je naselje na severu Holandije poznato i pod nazivom ''Venecija severa''. Takav naziv je zaslužilo zbog činjenice da u njemu nema puteva, a sav transport se obavlja kroz kanale.

Selo je osnovano davne 1230. godine kada su ga naselili mediteranski begunci. Dali su mu ime ''Giethoorn'' zbog velikog broja kozijih rogova koje su našli na tom području.

Karakteristični izgled sela je postignut iskopavanjem treseta, što je dovelo do formiranja manjih i većih jezera. Kako bi treset bio transportovan, bilo je potrebno izgraditi kanale.

Kuće izgledaju kao da su izgrađene na malim ostrvima. Meštani koriste male čamce sa tihim motorima, a drveni mostovi se koriste da bi povezali veliki broj malih ostrva. Selo je postalo posebno poznato nakon 1958. kada je u njemu snimljen film Fanfare.

[zorter]

Hram svetog Save je najveća pravoslavna crkva na Balkanskom poluostrtvu i druga po veličini pravoslavna crkva na svetu (veća je jedino reizgrađena crkva Hrista Spasa u Moskvi).

Hram svetog Save je sagrađen na Svetosavkom platou, mestu za koje se smatra da su na njemu spaljene mošti svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve. Hram zauzima dominantnu poziciju nad delom grada na kom je izgrađen i čini deo prepoznatljive siluete Beograda.

Hram svetog Save je izgrađen u tzv. Srpsko-Vizantijskom stilu sa kupolama i zvonicima ukupne površine od 3 500 kvm u osnovi i još 1 500 kvm na galerijama. Visina hrama iznosi 82 metra sa krstom na vrhu kupole. Hram može da primi oko 10 000 vernika a na horsku galeriju može da stane još 800 horista.

Na vrhu oko glavne kupole hrama nalazi se veoma interesantan panoramski vidikovac.

Izgradnja hrama započeta je 1935. godine nakon dugog perioda biranja najboljeg rešenja. Raspisivano je nekoliko konkursa dok na kraju nije izabran projekat arhitekte Bogdana Nestorovića kome se naknadno pridružio i arhitekta Aleksandar Deroko.

U toku, i nakon II Svetskog rata radovi na hramu su zaustavljeni a Društvo za izgradnju hrama je prestalo da postoji. Nemačka vojska, partizani i Crvena armija su ga koristili kao parkiralište i kao magacinski prostor.

Gradnja hrama nastavljena je tek 1984. godine pod rukovodstvom arhitekte Branka Pešića. Najveći građevinski poduhvat bilo je podizanje kupole koja je sagrađena na zemlji a potom podignuta na vrh. Podizanje kupole izvršeno je specijalnim dizalicama, milimetar po milimetar, i trajalo je ukupno 40 dana. Kupola je teška 4 000 tona a na njoj se nalazi pozlaćeni krst visok 12 metara i težak 4 tone.

[zorter]

Jezero Ćingdao se nalazi u primorskoj provinciji Džeđang na istoku Narodne Republike Kine, udaljeno oko 150 km od grada Hangdžoua - glavnog grada provincije Džeđang.

Jezero je nastalo 1959. godine nakon podizanja brane na reci Ćiantiang. Vremenom je iza brane formirano jezero površine oko 600 kvadratnih kilometara. Pod vodom su se tada našli ostaci dva veoma stara grada (preko 1000 godina svaki), 27 manjih gradova novijeg datuma, 1377 sela i značajna obradiva površina. Oko 300.000 ljudi je izmešteno sa ovog područja. Veliki su bili troškovi i posledice ovog projekta, ali zbog značajne potrebe za električnom energijom, žrtve su morale da se učine.

Nakon svega, ostalo je veoma lepo jezero koje sadrži u sebi oko 1100 većih i na hiljade manjih ostrva zbog čega ga još i nazivaju "Jezero sa hiljadu ostrva".

[zorter]

Japanski profesor psihologije Akijoši Kitaoka smislio je brzi optički test za merenje stresa, prema slici - rotirajuće zmije.

Prema ovom testu, "rotirajuće zmije" su savršeno mirne za mirne i opuštene ljude, a kreću se za umorne i ljude pod stresom.

U slučaju da se zmije okreću velikom brzinom onda je toj osobi potrebna stručna pomoć.

Kitaoka je 1991. postao doktor nauka zbog svojih studija optičkih iluzija i vizuelne percepcije geometrijskih oblika, oštrine i boja u iluziji kretanja i drugih vizualnih fenomena

[zorter]

U naučnim krugovima se često kaže da još uvek znamo mnogo više o dalekim galaksijama nego o samom tlu koje se nalazi pod našim nogama. Dovoljan je samo primer poznatog satelita Vojadžer 1 kojem je trebalo dvadeset i šest godina da napusti naš Sunčev sistem i odputuje 16,5 milijardi kilometara daleko od Zemlje, vreme za koje smo uspeli izbušiti tek 12 kilometara duboku rupu.

Tokom Hladnog rata i Svemirske trke, Amerika i Sovjetski Savez su vodili još jedan, mnogo manje popularan rat. Cilj je bio jednostavan – iskopati što dublju rupu i otkriti šta se krije ispod Zemljine površine.

U kasnim 1950-im i ranim 1960-im Amerikanci i Sovjeti su počeli planirati odvojene napore za bušenje što dublje rupe u Zemljinoj kori, ljusci koja obuhvata prvih 30-50 km Zemlje. Za Ameriku, ovaj ''naučni rat'' se relativno brzo završio, jer je operacija prekinuta 1966. godine zbog nedostatka finansijskih sredstava. Sovjeti su, zahvaljujući Međuresornom Naučnom veću za proučavanje Zemljine unutrašnjosti i superdubokim bušenjem imali veći uspeh. Od 1970-2008. godine njihova bušotina na poluostrva Kola je držala svetski rekord kao najdublja rupa na svetu.

Kola Superduboka bušotina se sastoji od nekoliko rupa koje se granaju iz jednog središnjeg otvora. Najdublja od njih, po imenu ''SG-3'', ima prečnik samo devet centimetara, ali je zato duboka 12.261 metar. Nepotrebno je reći, projekt je generisao ogromnu količinu geoloških podataka.

Najzanimljivije otkriće Kola bušotine bilo je otkrivanje biološke aktivnosti u stenama starim više od dve milijarde godina. Najjasniji dokaz života je došao u obliku mikroskopskih fosila: sačuvanih ostataka dvadeset i četiri vrste jednoćelijskih morskih biljaka, poznatijih kao planktoni. Ovi ''mikrofosili'' su ostali netaknuti uprkos ekstremnim pritiscima i temperaturama okolnih stena.

Naučnici i dan danas analiziraju podatke koje je ova bušotina generisala, ali samo bušenje je stalo još u ranim 1990-tim godinama zbog izuzetno visokih temperatura. Umeto očekivanih 100 °C, na dnu rupe se razvila temperatura od 180 °C, a i sama gustoća stena sa drastično promenila.

Do 2008. godine, Kola Superduboka bušotina je bila najdublja rupa na svetu, a rekord joj je oduzela Maersk Oil kompanija koja je izbušila rupu duboku 12,29 km, a 2011. godine uspostavljen je i novi rekord – 12,345 metara duboka bušotina izbušena u blizini obale ruskog ostrva Sahalina.

Ipak, Kola Superduboka bušotina i dalje ponosno drži svoj rekord. Ona nije nastala zbog novca i nafte, ona je nastala zbog želje za znanjem i boljim razumevanjem Zemlje. Ona je još uvek najdublja rupa na svetu - iskopana u ime nauke.

[zorter]

Da li ste znali kako se sahranjuju samoubice u hrišćanstvu, islamu i judaizmu? Pošto kremiranje kao izbor pogreba tela pokojnika u Srbiji još uvek nije rasprostranjeno, porodice se uglavnom opredeljuju da telo samoubice sahrane ukopavanjem u zemlju.

- Ukoliko je pravoslavac izvršio samoubistvo, Crkva ima jasan stav koji se protivi samoubistvu i održavanje pogreba takvoj osobi ne postoji. Međutim, postoje izuzeci, kada uz posebno odobrenje nadležnog episkopa, može da se izvrši čin opela. Za Crkvu ne postoji nijedan opravdan razlog da se izvrši samoubistvo. Međutim, postoje posebni slučajevi kada pokojnik nije bio svestan šta čini i ako postoje valjani dokazi za to, a porodica podnese molbu za opelo, njihova molba se uglavnom odobrava.

- Kao u pravoslavlju, slična praksa povodom ovog pitanja vlada i u Rimokatoličkoj crkvi. I za njih je samobistvo neprihvatljivo, ali takođe postoje slučajevi kada se izlazi na opelo. Uglavnom se procenjuje od slučaja do slučaja i osim psihičkih razloga pokojnika, uglavnom se ne odobrava izlazak na opelo. Ako je pokojnik bio psihički bolesnik i izvršio samoubistvo, izlazi se na opelo posle procene, a svi ostali slučajevi kada je izvršeno samoubistvo da bi se nekome nanela šteta i slično, tada se ne izlazi na opelo.

- Dok se u pomenutim hrišćanskim konfesijama samoubica sahranjuje zajedno sa ostalim pokojnicima na groblju, kod Jevreja je nešto drugačiji slučaj. Pokojnik koji je izvršio samoubistvo se takođe sahranjuje na groblju, ali on, ili više njih, uvek mora biti izdvojen od ostalih. Obično u nekom zabačenom ćošku groblja. Samoubice se sahranjuju odvojeno od ostalih jer se time želi ukazati da je samoubistvo loše i daje se primer drugima da se to ne čini.

- U muslimanskom svetu prisutna je visoka stopa samoubistava. Skoro da ne prođe dan, a da u dnevnim vestima nema naslova ''Bombaš samoubica…'' koji nam stižu sa Bliskog istoka. Međutim, po Kuranu samoubistvo je jedan od najvećih ljudskih grehova. Na osnovu ovog učenja i još mnogih, neki učenjaci su utvrdili da se onome ko je podigao ruku na sebe obavlja molitva za dušu, ali pošto je pobunjenik, bez kupanja, koje je takođe propisano.

Drugi učeni ljudi tvrde da je to neoprostiv greh, jer podrazumeva pripisivanje sebe Bogu, jer je on davalac života, pa samim tim jedino on može da ga uzme. Međutim, postoji i veliki broj onih koji tvrde da ovaj greh, koji je jedan od najvećih, ipak ne izvodi iz vere pokojnika i da se treba obaviti dženaza prema svim obredima kao i kod ostalih preminulih. Kod duševnog rastrojstva osobe koji najčešće bude uzrok samoubistva, praktikuje se vršenje pogrebnog obreda.

[zorter]

Darvinov pauk može isplesti jednu od najvećih kao i najsnažniju mrežu na svetu. Ovaj pauk proizvodi najjači biološki materijal koji je10 puta jači od kevlara, materijala od kojeg se prave pancirni prsluci.

[zorter]

Moderni navigacioni uređaji, uključujući i pametne telefone, koriste Sistem za globalno pozicioniranje (GPS) kako bi odredili svoj položaj. Ovaj sistem razvijan je krajem sedamdesetih godina 20. veka u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, a čine ga tri dela: kontrolni segment (glavni centar je u Kolorado Springsu), naši mali GPS uređaji, i najvažniji – svemirski segment.

Ovaj poslednji se sastoji od 24 satelita, raspoređena oko Zemlje na visini od oko 20.000 kilometara. Sateliti su predajnici radio-talasa koji pokrivaju čitavu planetu. Zapravo, u svakom momentu sa bilo koje tačke na Zemlji može se videti šest satelita. Naši GPS uređaji primaju radio-signale sa tri ili četiri satelita i na osnovu njih proračunavaju svoju lokaciju. Od podataka imaju koordinate satelita i njihovu razdaljinu, pa zahvaljujući trilateraciji mogu da proračunaju svoj položaj.

Trilateracija u proračunu koristi trigonometriju trougla: GPS prijemnik na Zemlji i dva satelita u orbiti grade zamišljeni trougao, čija su dva temena u vasioni, a treće teme je na Zemlji.

Vrlo slična metoda je triangulacija, koja umesto poznatog ugla i najmanje dve dužine stranica trougla, koristi podatke o jednoj stranici zamišljenog trougla i njegovim uglovima. Zahvaljujući tim podacima se izračunavaju ostale veličine.

Triangulaciju je koristio još u 3. veku p.n.e. Eratosten, upravnik Aleksandrijske biblioteke. Pomoću te metode on je prilično tačno uspeo da izračuna obim Zemlje. U njegovom proračunu dve tačke, tj. dva ugla trougla, bile su na Zemlji, a treća u vasioni – Sunce. Kada su Sunčevi zraci dopirali do dna dubokog bunara u njegovom rodnom gradu Kireni, tada je Sunce bilo u najvišoj tački i bilo je podne. Eratosten je izračunao i da se tog istog dana u Aleksandriji, kada je Sunce u svojoj najvišoj tački, ono nalazi pod uglom od jedne pedesetine kruga južno od njegovog zenita. Znajući razdaljinu između Kirene i Aleksandrije, odredio je da je obim Zemlje 50 puta veći od te dužine. U proračunu obima Zemlje je pogrešio za samo oko 80 kilometara.

[zorter]

Možda je nama ovakva brzina nezamisliva i izgleda ekstremno opasna, ali Japanci su tehnologiju odavno doveli na nivo koji omogućuje da vozovi poput ovoga postanu standard.

Voz "Maglev" je zapravo primer najmodernije tehnologije, a ime mu dolazi od izvedenice "magnetna levitacija", jer reč je o vozu koji "lebdi" nad šinama pomoću magnetne sile.

Iako su Japanci decenijama poznati upravo po kreiranju najnovijih tehnoloških dostignuća kada je u pitanju železnički saobraćaj, a njihovi vozovi sinonim za brzinu, "Maglev" nudi princip rada linearnog motora i trenutno je najbrži voz na svetu.

Eksperimentalni rekord brzine ovakvog voza iznosi neverovatnih 581 kilometara na sat, ali ta je vožnja odrađena bez putnika, u razvojnoj fazi.

Stotinak odabranih srećnika uživalo je u vožnji na dužini od 42,8 kilometara na relaciji između gradova Uenohara i Fuefuki, tokom koje je "Maglev" probio magičnu granicu od 500 km/h kada je u pitanju putnički saobraćaj.

"Plutajući" voz i brzina koju je postigao oduševio je, naravno, sve putnike, što i nije čudno, jer ovako nešto ne doživljava se baš svaki dan, čak i kada je Japan u pitanju.

"Maglev" vozovi već saobraćaju širom Japana, ali trenutna brzina kretanja im je oko 320 kilometara na sat.

Tehnologija magnetne levitacije je u startu vrlo skupa, zbog posebnih zahteva pri građenju železničke trase, ali je u kasnijoj fazi eksploatacije vrlo jeftina i profitabilna, pod uslovom da na dužim relacijama ima dovoljno putnika, što u Japanu ne bi trebalo da bude veliki problem.

Nema sumnje kako će ovakve brzine na japanskim železnicama vrlo brzo postati standardne. Tako će uz tačnost japanski vozovi nuditi i mogućnost najbržeg putovanja na svetu.

Izvor: dnevnik.hr

[zorter]

...

[sceka]

Ako niste znali kako izgleda grad velicine jabuke na moru u okolini Napulja onda evo:



 

[zorter]

"Šabac je bogata varoš na granici dvaju carstva koja se i imenom 'Malog Pariza' mogla nazvati. To je varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše u mnogo čemu i prednjači..."

Ovako je nemački geograf i putopisac Feliks Kanic opisao izgled šabačke varoši za vreme zapovedanja Jevrema Obrenovića ovim mestom od 1816. do 1831. godine.

Najmlađi brat kneza Miloša Obrenovića u martu 1816. godine postao je obor-knez Šabačke nahije kada mu je bilo samo 26 godina. Za razliku od svog brata koji je bio nepismen, Jevrem je bio jedan od najučenijih ljudi tadašnje Srbije, pa ne čudi što je uskoro Šabac postao "prvi grad u Srbiji". Tu su postavljna prva stakla na prozorima, uvedeni su prvi kreveti po evropskim standardima, otvorena je prva apoteka, ulicama se provezao prvi fijaker...

Ipak, od svega ovoga, verovatno je najinteresantnije bilo dopremanje prvog klavira koga je Jevrem kupio svojoj ćerki Anki. Kako devojka ne bi sama prebirala po notama, 1829. godine Jevrem je iz Sombora doveo učitelja muzike Josifa Šlezingera da je podučava.

I tako... dok se u Beogradu još sviralo na guslama i dvojnicama u Šapcu su se začuli prvi nežni tonovi sa klavira.

Kakva je učenica bila Anka i da li je bila talentovana, ostalo je nepoznato. Ipak, zna se da je postala jedna od najučenijih Srpkinja svih vremena čiji su prevodi postali prvi književni radovi jedne žene u Srbiji.

Izvor:http://www.dnevno.rs/ekalendar/zanimljivosti-iz-istorije/79545/dok-su-u-beogradu-jos-svirale-gusle-ovaj-grad-je-dobio-prvi-klavir-u-srbiji