Ako niste znali...

[zorter]

Da, po ovome je Panonsko more neizbezno!!!

[zorter]

Misteriozne munje Katatumba "Relámpago del Catatumbo" (Catatumbo lightning), predstavljaju jedinstven prirodni fenomen na svetu koji se javlja na području močvara na ušću reke Katatumbo u jezero Maracaibo.

Na ušću reke Katatumbo u jezero Marakaibu u Venecueli, 140-160 noći godišnje oblak do oblaka stvara naponski luk visine 5 kilometara, po 10 sati u toku noći i više od 280 puta na sat.

Godišnje se na ovom području dogodi 1.176.000 električnih pražnjenja snage do 400.000 ampera. Fenomen je vidljiv sa udaljenosti od 400 km, a moreplovci su ga nazivali Svetionik Maracaibo. Smatra se najvećim generatorom ozona na planeti.

[zorter]

U najsevernijoj tački Danske susreću se Baltičko i Severno more. Njihovo susretanje stvara zamišljenu "liniju" koja ih bukvalno razdvaja i koja ne dozvoljava njihovo mešanje.

Ovo neobično razdvajanje, naučnici objašnjavaju različitim gustinama mora, nešto poput nemogućnosti mešanja ulja i vode.

[zorter]

Jedini brod na svetu koji može da plovi i pod uglom od 90 stepeni, proslavio je 50 godina postojanja. Ovo neobično plovilo ima dve trpezarije, zavisno od toga da li plovi vertikalno ili horizontalno.

FLIP (Floating Instrument Platform), američki brod sa rotirajućom platformom, najstariji istraživački brod mornarice SAD i jedini takve vrste u svetu, obeležio je 50 godina postojanja predstavljajući duž kalifornijske obale svoje mnogobrojne performanse.

To neobično plovilo dugo 108 metara, može da plovi pod uglom od 90 stepeni, ima dve trpezarije, zavisno od toga da li plovi vertikalno ili horizontalno.

Kreirali su ga naučnici dr Fred Fišer i dr Fred Spis 1962. godine, sa idejom da za praćenje formi talasa dobiju više stabilnog prostora od onog koji nude obični istraživački brodovi.

Boravak u kupatilu ovog broda može da deluje veoma zbunjujuće na „amatere" jer se elementi toaleta nalaze na različitim stranama prostorije.

I ostatak broda, uključujući spavaće sobe, takođe je prilagođen njegovim specifičnim mogućnostima.

Za kompletnu transformaciju iz horizontalnog u vertikalni položaj potrebno je 28 minuta. To mu uspeva upumpavanjem 700 tona vode u prednji deo.

Pre 17 godina uloženo je dva miliona dolara u njegovu potpunu restauraciju. Stacioniran je u La Džoli, u Kaliforniji.

Služi za okeanografska istraživanja Pacifika, vojne svrhe, ali i za podučavanje studenata.

[zorter]

Ekstremna koncentracija soli učinila je da afričko jezero Retba dobije boju koja podseća na milkšejk od jagode.

Na prvi pogled, sa obale ili iz čamca, jezero Retba u Senegalu, državi na zapadu Afrike, izgleda kao da se tu odigrala neka strašna bitka – krvavo crveno.

Zasluge za ovaj neverovatan prirodni fenomen ima visok nivo soli (na nekim delovima čak 40%) koji pogoduje razvoju organizma Dunaliella salina, koji prosto obožava ovakve uslove, objašnjava Majkl Denson sa Univerziteta "Bat".

"Ovaj organizam proizvodi crveni pigment koji apsorbuje i koristi sunčevu energiju", objašnjava Denson.

Baš kao i u Mrtvom moru, plivanje po njemu trenutno nije neophodno – čovek treba samo da uđe i legne, a za plutanje po površini će se pobrinuti velika gustina vode.

Lokalni skupljači soli, koji svakoga dana čamcima krstare jezerom dubokim tri metra, prvo se namažu puterom da bi zaštitili kožu.

[zorter]

Čovek koji živi na jednom ostrvu pod nazivom Restoration Island, potpuno sam kao Robinson Kruso već skoro 20 godina, mogao bi uskoro da bude proteran iz svoje oaze.

Ovaj nekadašnji australijski biznismen povukao se na "pusto ostrvo" 1993. godine nakon što je izgubio mnogo novca u krahu berze.

Hraneći se krabama i kokosom, Dejvid Glašin je uživao u privatnom raju zajedno sa psom Kvasijem, smatrajući sebe "najsrećnijim čovekom na planeti".

Međutim, vlada Kvinslenda je naredila Glašinu da napusti mesto svog dobrovoljnog izganstva, jer nije uspeo da ispuni uslove najma, a to je da izgradi odmaralište na 1,53 hektara zemlje.

Iako uživa u predivnom ostrvu, ovaj vremešni Australijanac priznaje da je ponekad usamljen. Pokušao je da preko interneta pronađe srodnu dušu koja bi pristala da živi sa njim na ovoj egzotičnoj lokaciji, ali nije uspeo u toj nameri.

[zorter]

Narval je često ime naših brodova (čamaca sa kabinom) za rekreaciju, ali da li ste znali .....


Narval je vrsta kita koji se zbog velike kljove često zove i jednorog ili jednorogi kit. Bez kljove, narval je dug od 4 do 5 metara. Mužjaci teže 1,5 tonu, a ženke nešto manje od tone.

Najupadljivije obeležje mužjaka je njihova kljova. Ona može narasti do 3 m dužine i težiti od 8 do 10 kg. Narvali žive u čitavom Arktičkom oceanu, a zadržavaju se uvek u blizini plovećeg leda. Za obranu od hladnoće imaju do 10 centimetara debeli sloj sala ispod kože.

Osnovna boja im je od svetlo smeđa do bele. Glava, zatiljak i leđa su tamni, gotovo crni, kao i rubovi prsnih peraja i repne peraje. Bočne strane imaju sive i crne pege, a starije životinje su uglavnom svetlije obojene od mlađih.

Narvali se hrane ribama i rakovima koje usisavaju snažnim podpritiskom koji izazivaju usnama i jezikom. Njihov najveći neprijatelji, pored čovjeka su kitovi orke.

[zorter]

Eozofobija je strah od svitanja.

[zorter]

Delta reke Gang, poznata i kao Delta Ganga i Bramaputre ili Bengalska delta je najveća delta na svetu površine oko 80.000 km² (otprilike kao cela Srbija). Nalazi se na istoku Indijskog podkontinenta uz obale Bengalskog zaliva.

Delta Ganga je jedno od najplodnijih područja na svetu, zbog toga je i zovu Zelena Delta, a formiraju je dve velike reke, Gang i Bramaputra.

Mnogi manji rukavci u delti stvaraju veliku močvaru dugu oko 260 km duž obale Bengalskog zaliva, poznatu kao Sundarbans.

Međutim, iako najveća, ova delta nije najpoznatija, već Delta Nila u Egiptu koja je tri puta manja od delte reke Gang. Delta reke Nil je i dala ime ovom geografskom pojmu, jer je svojim trugaonim oblikom slična grčkom slovu delta (Δ). Delta je karakterističan oblik ušća reke, nastao taloženjem sedimenata koji zatrpaju ušće, pa se reka podeli u manje rukavce.

[zorter]

Viktorijini vodopadi spadaju među najlepše vodopade na svetu. Nalaze se na Zambeziju, graničnoj reci između Zambije i Zimbabvea.

Vodopadi su široki preko 1,5 km sa padom od 128 metara. Dejvid Livingston, škotski istraživač, otkrio je vodopade 16. novembra 1855. godine i nazvao ih po kraljici Viktoriji, iako je lokalno ime vodopada "Dim koji grmi" (Mosi-oa-Tunya). Po ovom istraživaču je nazvano i jedno od dva ostrva koja sa nalaze na reci Zambezija u blizini vodopada, na Zambijskoj strani.

Narod Kololo, koji je nekada živeo iznad vodopada, toliko se bojao vodene bujice da se nikada nije vodopadu ni približio. Susedno pleme Tonga smatrao ih je za svetinju, a pojavljivanje duge dokazom božjeg prisustva. Na Istočnom vodopadu održavani su i religijski obredi u toku kojih su žrtvovani crni bikovi.

U zavisnosti od doba godina, na vodopadima ne teče uvek ista količina vode. Od novembra do početka aprila su kišne sezone, kada ima više vode. Dok je ostatak godine sušna sezona, kada su vodopadi mirniji.

Kada su vodopadi najsnažniji, vodene kapljice se od siline uzdižu u vis i po nekoliko stotina metera i vide se sa udaljenosti od oko 45 kilometara.

[zorter]

Moderni navigacioni uređaji, uključujući i pametne telefone, koriste Sistem za globalno pozicioniranje (GPS) kako bi odredili svoj položaj. Ovaj sistem razvijan je krajem sedamdesetih godina 20. veka u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, a čine ga tri dela: kontrolni segment (glavni centar je u Kolorado Springsu), naši mali GPS uređaji, i najvažniji – svemirski segment.

Ovaj poslednji se sastoji od 24 satelita, raspoređena oko Zemlje na visini od oko 20.000 kilometara. Sateliti su predajnici radio-talasa koji pokrivaju čitavu planetu. Zapravo, u svakom momentu sa bilo koje tačke na Zemlji može se videti šest satelita. Naši GPS uređaji primaju radio-signale sa tri ili četiri satelita i na osnovu njih proračunavaju svoju lokaciju. Od podataka imaju koordinate satelita i njihovu razdaljinu, pa zahvaljujući trilateraciji mogu da proračunaju svoj položaj.

Trilateracija u proračunu koristi trigonometriju trougla: GPS prijemnik na Zemlji i dva satelita u orbiti grade zamišljeni trougao, čija su dva temena u vasioni, a treće teme je na Zemlji.

Vrlo slična metoda je triangulacija, koja umesto poznatog ugla i najmanje dve dužine stranica trougla, koristi podatke o jednoj stranici zamišljenog trougla i njegovim uglovima. Zahvaljujući tim podacima se izračunavaju ostale veličine.

Triangulaciju je koristio još u 3. veku p.n.e. Eratosten, upravnik Aleksandrijske biblioteke. Pomoću te metode on je prilično tačno uspeo da izračuna obim Zemlje. U njegovom proračunu dve tačke, tj. dva ugla trougla, bile su na Zemlji, a treća u vasioni – Sunce. Kada su Sunčevi zraci dopirali do dna dubokog bunara u njegovom rodnom gradu Kireni, tada je Sunce bilo u najvišoj tački i bilo je podne. Eratosten je izračunao i da se tog istog dana u Aleksandriji, kada je Sunce u svojoj najvišoj tački, ono nalazi pod uglom od jedne pedesetine kruga južno od njegovog zenita. Znajući razdaljinu između Kirene i Aleksandrije, odredio je da je obim Zemlje 50 puta veći od te dužine. U proračunu obima Zemlje je pogrešio za samo oko 80 kilometara.

[zorter]

Vidovi komunikacije na daljinu u prošlosti:

Semafori i zastavice:

Semafori su malo komplikovaniji sistem komunikacije na velikoj razdaljini. Organizovan sistem komunikacije pomoću semafora razvio je Klod Šape u Francuskoj 1794. godine. Danas se u te svrhe uglavnom koriste zastave, ali mogu da posluže i neki drugi objekti ili rukavice, pa čak i gole ruke. Poruka se tumači na osnovu položaja u kom se drži zastavica. Mada se danas ovaj način signalizacije retko koristi, bio je uobičajen kod moreplovaca u XIX veku. Semafore su iskoristili Bitlsi za omot svog albuma ‚‚Help“.

Svetionici:

U svetionicima, građevinama iz kojih se emituje svetlost, koristila se vatra, uljane lampe, kerozin, a danas struja i specijalna sočiva. Iz njih je signal putovao ka moru, pokazujući pomorcima pravac u kom treba da se kreću tako da što pre stignu do cilja ili izbegnu neku opasnu deonicu. Najpoznatiji svetionik izgrađen je 280 godina p.n.e. na ostrvu Farosu u blizini Aleksandrije. To ime (far, fare, farol) u mnogim jezicima kao što su albanski, rumunski, italijanski, grčki, danski, švedski... znači svetionik. Aleksandrijski svetionik je u to vreme bio jedna od najviših i najpoznatijih građevina i emitovao je svetlost na visini od oko 130 metara navodeći mornare ka luci. Unutar građevine nalazila su se ogledala koja su reflektovala svetlost Sunca danju, a svetlost vatre noću.

Dimni signali:

Za najstariji zabeleženi oblik komunikacije na daljinu ljudi su koristili dim. Smatra se da su stražari u kulama na Velikom kineskom zidu mogli da uoče signal koji se šalje sa udaljenosti i do 750 kilometara. To je bio oblik vizuelne komunikacije koji je služio za obaveštavanje o raznim događajima, kao, na primer, napadu neprijatelja, velikom plenu (ručak je na stolu) ili nekom drugom velikom događaju. Stari Grci i severnoamerički Indijanci takođe su komunicirali na ovaj način, s tim što su tu komunikaciju značajno unapredili i uveli sistem znakova. Kako bi brzo stvorili veliku količinu dima, uglavnom su spaljivali veliku količinu suve trave. Danas se dim kao način komunikacije upotrebljava u Vatikanu, tokom izbora pape. Ako kardinali uspešno glasaju i izaberu novog papu, iz dimnjaka Sikstinske kapele izaći će beli dim, a ukoliko je glasanje bilo neuspešno, pušta se crni dim.

Ptice pismonoše:

Malo je poznato da je pre nego što je telegraf ušao u upotrebu, jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela koristila golubove. Međutim, pismonoše su koristili još u Persiji, gde je prvobitno i razvijana veština treniranja ptica. Golubovi su bili posebno pogodni za slanje poruka i sitnih, laganih stvarčica, jer su umeli da se vrate kući i kada ih vlasnik odnese na udaljenu lokaciju. Nakon Persijanaca golubove su koristili i Rimljani – Julije Cezar preko njih je obaveštavao o svojim pobedama, a Grci su u različite gradove slali ptice sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama. U XIX veku veliki broj država koristio je golubove u vojne svrhe, ali je problem nastao kada su druge vojske počele da na njih šalju svoje sove.

Kako je upotreba telegrafa postajala popularnija tako su poštanske službe, veliki korisnici ‚‚golubijih usluga“ polako povlačile ptice iz upotrebe. No, i danas neki smatraju da su golubovi suviše brzi i pouzdani da bi prestali da ih koristimo. Brojni američki mediji su nedavno zabeležili da snalažljivi vlasnik turističkog centra u blizini Denvera još koristi ptice u zaista inventivne svrhe: kada njegovi klijenti, turisti, odu u divljinu gde fotografišu prirodu i sve što im duša želi, po završetku izvade memorijsku karticu iz aparata i spakuju je u malu vrećicu nalik ruksaku. Vreća se okači na leđa goluba kog turisti nose sa sobom a zatim puste pticu da slobodno odleti. Dok se vrate do turističkog centra, već ih čekaju razvijene fotografije i njihova memorijska kartica.

[zorter]

Australijski naučnici objavili su pronalazak nove vrste ajkule koja je nastala kao hibridna mešavina dve vrste, što je do sada neviđeni fenomen koji bi ovim morskim životinjama mogao pomoći da se ‚‚nose” sa toplim vodama okeana. Ovaj događaj je naročito bitan jer niko do sada nije primetio hibridne vrste ajkula.

Spajanje lokalne australijske crnorepe ajkule i njenog globalnog pandana, obične crnorepe ajkule je događaj bez presedana koji će, smatraju naučnici, imati uticaj na svet ajkula. Australijska ajkula malo je manja od standardne i živi isključivo u tropskim vodama, ali njeno hibridno potomstvo je pronađeno u vodama 2.000 kilometara udaljenim od Australije.

Veruje se bi klimatske promene i lov mogle biti okidači ovog fenomena evolutivnih razmera, a dalja istraživanja će utvrditi da li se to događa već neko vreme ili je to novina.

[zorter]

Riba veslač (Oarfish) je najduža riba sa koštanim skeletom ikad viđena živa, sa čak 17 metara. Ovaj džinovski primerak je viđen u Meksičkom zalivu, gde su ove ribe i najviše puta viđene.

Ime je dobila jer se kroz vodu kreće tako što polovinu svog tela koristi kao veslo.

Pošto se ove ribe veoma retko viđaju, ne zna se puno o njihovim navikama i načinu života, ali pretpostavlja se da uvek idu same i da najčešće žive na dubinama od 1000 metara. A na površini su najčešće viđene kada su povređene ili kada umiru. Smatra se da je prosečna dužina odrasle jedinke 5-10 m.

Iako mogu da dostignu neverovatne dužine, ove ribe dolaze na svet kao larve koje su dugačke samo 6 mm.

[zorter]

Surinamska žaba se razmnožava na pomalo neobičan način. Ženka istiskuje desetine jaja koje mužjak oplođuje i zatim ih smešta na njena leđa. Tako smeštena jaja se ukorene u njeno meso. Kada dođe vreme izleganja, jaja pucaju i mladunci se pojavljuju iz njene kože.