U rukavcu Ada Huja, postoji opasnost da se desi isto sto i Cukarickom rukavcu. Polako se zatvara ulaz. Pri najmanjem vodostaju postoji jedan prolaz dubine oko 60 do 70cm i sirine do dva metra. Ko pogodi... izasao je. Ima brodova koji celo leto stoje vezani u marinama a i onih koji ne mogu da se vrate kada isplove dok vodostaj ne dostigne odredjeni nivo. Da ne pricam o zagadjenosti tog rukavca.
Pre nekoliko godina smo uspeli da dobijemo obecanje tadasnjeg gradskog arhitekte Bobica da ce se probiti kanal preko poluostrva, ali je, umesto naseg predloga o privremenom kanalu od nekih 500 metara ponudio, tj, napravio projekat koji je ponudio skupstini grada, kanal od Luke Beograd do zaliva. Naravno, odmah smo znali da se taj projekat nikada nece ostvariri. U medjuvremenu su i prodali Adu Huju, tako da je bilo kakav kanal ostao pusta masta.
Danas je to najzagadjeniji deo Dunava u Beogradu i siroj okolini. Mesto koje je nekada bilo najvece mrestiliste, danas je najveca kloaka. I ne radi se samo o vodozagadjenju, vec i o velikom aerozagadjenju koje truje stanovnike Beograda od Visnjice do Zvezdare. Ponekad se smrad oseca i na Pancevackom mostu.
Od svih obecanja koja smo dobili nema nista. Kada sam jesenas razgovarao sa direktorom PIM-a, rekao mi je da nije problem da se raskopa ulaz, ali su nam potrebne dozvole od Djerdapa do Beograda, i da sami platimo. To je, naravno, utopija.
U planu mi je da nastavim sa borbom, cim mi to bude dozvolilo vreme i novac. Trebalo bi snimiti dokumentarac o svemu ovome i predstaviti ga na konferenciji o Dunavu koja ce se odrzati izmedju 25 i 27 septembra negde u Podunavlju u Srbiji, bice objavljeno gde.
