Ognjeslav Kostović, koji se u Rusiji zvao Ignjatij Stepanovič, rodio se 1851. u Vuzburgu u Austriji. Njegovi roditelji bili su ugledni trgovci žitom iz Novog Bečeja, iz Potiske vojne granice koju su stalno ugrožavali Turci. Kao i mnoge druge srpske porodice sa te teritorije, Kostovići, Ognjeslavov deda Jovan i otac Stevan, su emigrirali u Austro-ugarsku. U dvojnoj monarhiji je proveo mladost živevši i školovavši se u Pešti gde je stekao obrazovanje iz tehničkih nauka. Potom je postao kapetan parobroda koji je plovio Dunavom gde su mu se stvarale prve pronalazačke ideje. Kada je 1877. Ruska vlada objavila rat Turcima, dobio je naređenje od mađarskih vlasti, da parobrod Ada izgrađen po narudžbini carske Rusije, prebaci na položaje ruske vojske na Dunavu i vrati se u Peštu. Kapetan Kostović je izvršio naređenje, ali se nije vratio. Pod njegovim zapovedništvomAda je učestvovala u borbama sa Turcima i ubrzo je ruska štampa pisala o „hrabrom do drskosti“ kapetanu Kostoviću.
Ognjeslav je ranjen prebačen u vojnu bolnicu u Kišinjevu gde je iskoristio vreme da dovrši svoj prvi projekat – podmornicu na ručni pogon. Zainteresovane vojne vlasti ga prebacuju u Mornaričku bolnicu u Petrograd gde Kostović predaje svoj rad Admiralitetu na razmatranje. Pronalazak je u pismu Pomorskog tehničkog komiteta opisan kao „Pokretni, podvodni čamac predviđen za ručno pokretanje, od dva čoveka, uz pomoć zupčanika pri čemu će, tvrdi pronalazač, propeler imati 230 obrtaja u miutu, a čamac postizati brzinu od 15 čvorova“.
Pošto je to delovalo nemoguće 10. novembra 1878. nalaže se autoru da potkrepi svoj rad „teoretskim proračunima“. Ražalošćeni Kostović ubrozo razrađuje novu ideju o kojoj je još 25. oktobra 1878. Pisao careviću Aleksandru Aleksandroviču. „Čamac – riba“ je bio tako konstruisan da se mogao kretati svakom pravcu, horizontalno ili vertikalno, i to brzinom kojom se ne kreće nijedan sličan čamac. Kapacitet posade je bio osam ljudi a čamac je mogoao da provede 20 sati pod vodom. Motor, koji nije trebalo da bude parni, zabrinuo je admirale naučnog odeljenja, a pogotovu što je Ignjatij odao tajnu da će on imati 100 konjskih snaga. Kostović je izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem na tečno gorivo (pre nemačkog inžinjera N. Otoa koji ga je konstruktovao, i pre Dajmlera, Benca i Majbaha koji su 1885. konstruisali brzohodni, lak benzinski motor). Na konačnom sastanku samo je admiral Stecenko odobravao realizaciju projekta, ali je on ipak odbijen.
Kada je Kosotvić napravi svoje čudo od motora dobio je naklonost i pažnju ruskih naučnika. Rusko društvo vazduhoplovaca, na čijem čelu je bio slavni hemičar, tvorac periodnog sistema elemenata, Dmitrij Mendeljejev, zatim admiral Sokuvin i kapetan – lojtnant, budući akademik Rikačev, nagovorilo je Kostovića da započne novi projekat – dirižabl. Godine 1880. Časopis Vazduhoplovaac piše da je poznati izumitelj Kostović nacrtao svoju prvu vazdušnu poštansku lađu. Nakon što je projekat bio kupljen Kostović je za njegovu konstrukciju osmislio novi, laki materijal „arborit“, preteču plastike i prvi veštački, sintetički materijal na svetu. Dirižabl „Rusija“ se stvarao, ali je nestalo novca jer je carska vlada uskratila dalje izdvajanje sredstava. Na kraju je društo uspelo da skupi od priloga 2000 rubalja što se, ipak, pokazalo nedovoljno, te je napokon dobijena pomoć od države u iznosu od 36 hiljada rubalja.
Godine 1888. Dirižabl je bio gotov, ali je za završnu montažu i punjenje gasom nedostajalo između 1500 i 2000 rubalja. Tako je ovaj jedinstveni vazdušni brod, prvi čvrste konstrukcije na svetu, ostao da leži u skladištu Ohtinskog brodogradilišta dok ga nije uništio tajanstveni požar čiji uzroci nikada nisu otkriveni. Spasen je samo motor koji je bio u drugim prostorijama, ali je bio jasno da se sredstva za drugi dirižabl ne mogu sakupiti. Njegovu zamisao ostvario je 20 godina kasnije grof Ferdinand Cepelin.
Ceo tekst možete pročitati
<<ovde>>Preuzeto sa Serbum.comAutor Uroš Papeš
