Dan 44.
Svemu jednom dođe kraj, pa tako i našem nautičkom letovanju.
Prvog avgusta, u ranim jutarnjim satima, okrenuli smo pramac ka Srbiji. Iza nas ostaju mirisi mora, jutra koja su počinjala tišinom, večeri usidrene pod zvezdama, poneki talas koji nas je ljuljao više nego što smo želeli i mnogo sitnih trenutaka koji će, kao školjke u džepu, još dugo šuštati u sećanju.
Na ovakvim putovanjima čovek ne pređe samo milje između ostrva, pređe i ponešto u sebi. Negde između plave pučine i usamljenih uvala ostane deo umora, a vrati se nešto što se teško može spakovati u kofere: mir, nova iskustva i ona tiha nada da ćemo i ubuduće umeti da odmore pretvaramo u male životne pustolovine.
A more, kao more, nikada ne kaže zbogom. Samo se malo udalji i sačeka da mu se ponovo vratimo.
Osim kratkih video-zapisa koje ste već videli, u narednim mesecima podeliću i duže snimke u 4K rezoluciji, u formatu 16:9, obrađene u filmskoj, sinematičnoj postprodukciji, da se još jednom, makar na trenutak, vratimo plavim jutrima, tihim uvalama i putevima koje smo ostavljali za sobom.
Hvala vam što ste bili sa nama, makar kroz fotografije, kratke snimke i poneku rečenicu poslatu sa mora. Putovanje je lepše kada se deli, čak i sa ljudima koji stoje daleko od morske obale.
