Grčka 2025

[Zox]

Početak nove nautičke sezone – Evija 2025.

Započela je još jedna nautička avantura! U subotu smo dovezli čamac u Grčku, na prelepo ostrvo Evija. Put je trajao 21 sat, a prešli smo ukupno 1100 km. Ove godine planiramo najduži boravak do sada – minimalno 30 dana na moru.

Kombinovana težina čamca i opreme je impresivna: čamac teži oko 1100–1200 kg, dvoosovinska prikolica 650 kg, a automobil 1850 kg.

Cena smeštaja iznosi 45 evra po danu. Vlasnik apartmana nam je izašao u susret – porinjanje i izvlačenje čamca su besplatni, a i vez u maloj lučici nam je obezbeđen bez dodatnih troškova.

Prvu probnu plovidbu obavili smo do plaže Elinika, na istočnoj obali Evije. Reč je o kraćoj ruti, idealnoj za testiranje, s obzirom na to da sam nedavno ugradio drugi motor i nisam ga imao prilike isprobati na Dunavu – samo u suvom testu, sa slušalicama.

Pojavili su se manji problemi sa hidraulikom upravljačkog sistema i sa praznim akumulatorima. Srećom, sve je brzo rešeno – jedan vijak na hidraulici se otpustio, a akumulatore sam najverovatnije ispraznio podižući i spuštajući motor prilikom zamene ulja i odzračivanja sistema. Dopunio sam ih, ali izgleda da su ipak pretrpeli neko oštećenje. U svakom slučaju – rešeno!

Druga plovidba vodila nas je ka Pagasitskom zalivu, u pravcu luke Volos, ali nismo ulazili u luku. Umesto toga, istraživali smo zabačene, skrivene uvale i posetili malu, simpatičnu plažu Agoloporos. U ovom malom mestu ručali smo u istoimenoj taverni, gde su nas 2 kafe, 2 piva, 2 grčke salate, porcija suvlakija i porcija ribe koštali 60€. Desert je bio gratis.
Isplovili smo oko 15 časova, a vratili se na Eviju oko 21:30.

Čamac se ponaša besprekorno, kao i prošle godine. Novi motor je radio odlično – na 3600 obrtaja postižemo brzinu od 40 km/h, što se pokazalo kao idealna krstareća brzina.

U narednim danima planiramo posetu čarobnim Lihadonisima, ostrvima koje smo ranije obilazili, kao i izlete do Skijatosa, Skopelosa, a ako sve bude kako treba – obići ćemo i Alonisos i nenaseljeno ostrvo Kira Panagija sa predivnim, skrivenim zalivom. Tako ćemo zaokružiti ostrva Sporada.

Na fotografiji koja je sačinjena na istočnoj strani obale Evije vidi se u daljini ostrvo Skijatos (sa leve strane) i ostrvo Skopelos (sa desne strane)

Postaviću još slika, kao i video klipove čim ih malo sredim. Avantura tek počinje!

[Zox]

Glisiranje pri zalasku sunca. Izlazak iz Pegasitskog zaliva.

[Zox]

Stigli smo i do Lihadonisije – malih vulkanskih ostrva, često nazivanih i "grčkim Sejšelima". Tu smo proveli tri dana kampujući, uživajući u miru, tirkiznoj vodi i nestvarnim zalascima sunca. Ostrva su udaljena oko 45 km morem od naše baze i pružaju pravi osećaj robinzonskog boravka.

Nakon toga, nastavili smo još oko 15 km dalje do plaže Golden Coast, koja se nalazi pored hotela Club Med Gregolimano. Plaža je uređena, sa sitnim peskom i bistrom vodom, pogodna za dnevno sidrenje i kupanje. Iako se u centralnom delu može očekivati više ljudi, postoji i uvučeniji deo plaže, dalje od hotela, gde je moguće osamiti se i uživati u tišini i prirodi.

Prva slika prikazuje pogled iz šatora na Lihadonisiju, a druga na nekoliko mikro ostrva.

[Zox]

Doplovili smo i do Skijatosa. Ostrva sa peščanim plažama i tirkiznom bojom mora. Od mesta gde se nalazimo na ostrvu Evija, Skijatos je udaljen 25km preko Egejskog mora.

[Zox]

Plovidba do Skopelosa – mir, borove šume i kristalno more plaže Milia

Nastavak ovogodišnje plovidbe odveo nas je i do još jednog bisera Severnih Sporada – ostrva Skopelos. Od mesta na Eviji gde boravimo, udaljen je oko 50 km morskim putem.

Krenuli smo ka čamcu oko pola 9 ujutru, a plovidbu započeli tačno u 9:00. Ovog puta nismo plovili sami. Sa nama je bio Grk Akis, sin vlasnika apartmana, koji je već jednom plovio s nama prošle godine do Skijatosa. Pridružio nam se i još jedan Grk – Afedulis, koji je plovio svojim čamcem. Njegov hobi je ronjenje na dah i lov harpunom. Plan je bio da zajedno plovimo do Skopelosa, a zatim se razdvojimo – mi ka plaži Milia, a on do malog nenaseljenog ostrva udaljenog oko 2 km, gde će se prepustiti svom hobiju.

Zanimljivo je da je Afedulis pre samo tri dana pokušao sam da otplovi do Skijatosa, ali mu se usred plovidbe pokvario motor. Uspeo je da ga osposobi i bezbedno se vrati. Tada smo se i upoznali, pa sam mu predložio da sledeći put plovimo zajedno – iz bezbednosnih razloga i naravno zbog društva.

More kod Evije bilo je mirno, ali kako smo se približavali Skijatosu, pojavili su se prvi talasi. Najzahtevniji deo bio je prolaz između Skijatosa i Skopelosa, poznat i kao „kapija“, gde su talasi najviši, a podvodne struje izražene. U nekoliko navrata motoru je opadao broj obrtaja i do 300, verovatno zbog otpora koje je stvarala struja. Afedulis je sa svojim manjim gumenjakom (4,5 m, motor 50 KS) plovio tridesetak metara iza mene, prateći trag mog propelera, jer su tu talasi već delimično razbijeni. Pri prilasku Skopelosu, more se polako smirivalo, ali potpuni bonaca nastupila je tek oko 19 časova.

Ovo mi je bila prva poseta Skopelosu. Ostrvo je znatno drugačije od Skijatosa – mirnije, sa daleko manje turista. Dok je Skijatos poznat po peščanim plažama i živopisnom noćnom životu, Skopelos je prekriven gustom borovom šumom, a plaže koje smo posetili bile su šljunkovite. Ipak, ono što nas je najviše oduševilo jeste boja mora – kristalno tirkizna, još prozirnija nego na Skijatosu.

Plaža Milia, gde smo proveli dan, jedna je od najpoznatijih na ostrvu. Okružena borovima, sa pogledom na mali ostrvski greben Dasia, idealna je za one koji traže tišinu i odmor. Nema buke, nema dreke, nema "muzike do panja", ni razmaženih klinaca koji isteruju svoje hirove. Čak ni bar na plaži ne narušava ambijent – muzika je tiha i nenametljiva.

Afedulis se vratio ranije, oko 16h, zbog porodičnih obaveza, dok smo mi ostali do 20h uživajući u ambijentu koji Skopelos pruža.

Zaključak? Skopelos je prelep. Jedna poseta nije dovoljna da se ostrvo zaista doživi. Već sada znamo da ćemo mu se sledeće godine vratiti – i to više puta.

U prilogu je nekoliko fotografija sa plovidbe i boravka na Miliji.

[Zox]

Anlaser, Aliekspres i borba na pučini – Skopelos avantura koju neću zaboraviti

E, sad… Sećam se pre tačno deset godina kako sam danima pripremao čamac za put do delte Dunava — puta na koji, usput rečeno, još uvek nisam otplovio iz razloga koji sada nisu tema. Tada su mi neki forumaši govorili: "Šta toliko spremaš? Uradi osnovno i kreni!"

Ali moje iskustvo, sada već duže od decenije, pokazuje upravo suprotno: koliko god bio spreman — iznenađenja su uvek moguća. I ne samo po ličnom iskustvu, već i po desetinama tuđih putopisa koje sam čitao i gledao. Mehanički kvarovi su uvek negde iza ugla.

Tokom prošlih letovanja imao sam razne sitne probleme — nikada ništa veliko, ali baš nikada bez ijednog. Ove godine, posle više nedelja priprema i servisa, prvo što je popustilo bio je jedan običan šraf na upravljačkoj hidraulici. Ništa strašno, ali znak. Već po povratku sa prve vožnje do plaže Elinika — novi šok: anlaser odbija poslušnost. Neće da zavergla, napon pada ispod 9V, instrumenti se gase.

Pomislio sam — akumulatori? Ali dopunjeni su pred put. Posle 15 minuta pokušavanja, anlaser je konačno zavrteo — prvo sporo, pa brže — i motor je upalio. I tako tokom više od tri četvrtine letovanja: nekad startuje odmah, nekad neće nikako. Sve sam proverio — akumulatori puni, kablovi čisti i zategnuti. Zaključak? Anlaser je blokiran, ne može da se okreće. Vuče ogromnu struju, a time obara napon i pravi začarani krug.

No, uvek sam uspevao da upalim. Nekad za minut, nekad za pet. Sve do povratka sa Skopelosa.

Put do Skopelosa nije bio najdalji, ali je bio najizazovniji — pravi prelazak preko Egejskog mora, sa ostrva na ostrvo. U povratku, oko 20 časova, pokušavam startovanje — ništa. Samo pad napona. Posle deset pokušaja, anlaser je bio užaren. Pokušao sam i kanapom — namotavanje na zamajac, ali uzalud. Šest cilindara i ogromna kompresija — ni Akis ni ja zajedno nismo mogli da ga zaverglamo dovoljno brzo da bi upalio. Probao sam i kuckanjem čekićem po anlaseru dok neko drugi pokušava startovanje ključem.  Sve je bilo uzalud, jer anlaser je "umro".

I tada – spas iz najneverovatnijeg izvora.

Naime, "Bata Prle" je pre puta na more kupio nov anlaser — ni manje ni više nego sa Aliekspresa! Originalni košta 300€, a ovaj kineski — neverovatnih 31,22€, sa poštarinom 68€. Rekoh i da ne radi, nije neka šteta, ali ako zatreba sigurno će pomoći bar za delove.

More je, srećom, bilo mirno. Jedina opcija: zamena na vodi. Marija mi je dodavala alate i šrafove. Morao sam skinuti rezervoar za dvotaktno ulje s motora da bih prišao gornjem, desnom šrafu anlasera. Nisam skidao creva niti kablove, jer bi to značilo i ispustiti ulje, a postojala je opasnost da se izgubi koji seger, to jest "odleti" u morske dubine. Akis je, skoro sat i po, držao rezervoar iznad vode da bih mogao da priđem anlaseru, a telo mu se nalazilo u veoma nezgodnom položaju. Morao je biti povučen nazad i u desnu stranu kako bi mi obezbedio prostor za rad, a ruke je držao skroz ispružene kako bi dovoljo udaljio rezervoar od mesta gde se nalazi anlaser. Nije imao puno prostora, jer su creva kratka, pa nije smeo ni previše zategnuti da se neko od njih ne bi isčupalo.

Zamenim anlaser, ali – novi problem. Donji šraf ne mogu zavrnuti — rupa pomerena pola milimetra! Kinez nije pogodio bušenje. Skinem ga nazad, uzmem malu okruglu turpiju iz seta ruskih preciznih turpija koje sam kupio još devedesetih na buvljaku u Somboru, i pažljivo proširim otvor.

U 21:20 sve je bilo spremno. Kontakt, start – anlaser zavergla, ali drugačije zvuči. Zaustavim. Probam opet – isti zvuk, ali motor upali! Kasnije shvatim – zvuk je bio drugačiji jer novi anlaser okreće zamajac mnogo brže. Znači da stari anlaser već dugo nije radio kako treba.

Krenemo. Dajem gas. Čamac ide 48-50 km/h pri 4100 RPM. Mirno more skraćuju put – stigosmo za jedan sat. Sunce je već zašlo pri polasku, a potpuni mrak nas je uhvatio poslednjih pola sata plovidbe. Na ovom delu Egejskog mora noću nema mnogo saobraćaja – ali ima ribarskih brodova i čamaca, trajekta, ali i poneki teretnjak. Ribarske mreže su obično obeležene bovama i svetlom, pa ih na vreme zaobiđem. Sa čamca smo sišli u 22:30. Tačnije plivali smo do obale, jer je bova udaljena 60m od obale.

Zaključak?

Još jedno iskustvo koje potvrđuje ono što mnogi zanemaruju: čamac se mora spremiti temeljno. Na vodi, čak i ono što izgleda nebitno može biti presudno. Alat, rezervni delovi i malo improvizacije – to je razlika između panike i uspešnog povratka kući.

[Mileta]

Odlična reportaža i edukativan sadržaj. Lepo uživate, bravo!
Što se tiče tih kvarova, bez njih se ne može, ne bi bilo zanimljivo i ne bi to bila prava avantura. Ipak, ja vam želim da ih imate što manje a što više da mirno plovite i uživate u odmoru.

[Zox]

Vučemo gliser na more.

[Zox]

Ukrcavanje na trajekt u rikverc – auto i prikolica sa čamcem

[Zox]

Šetnja mediteranskom šumom

[Zox]

Edipsos Town

[Zox]

Naomi beach

[Zox]

Bleja nasred mora

[Zox]

Po vetru i talasima do Elinike


Krenuli smo iz male luke na severu ostrva Evija, u pravcu plaže Elinika.
Egejsko more je tog jutra bilo aktivno, nošeno vetrom i talasima od oko pola metra, sasvim dovoljno da trup čamca poskakuje i bude nemiran na moru.
Čamac je sekao vodu, a svaki talas je davao svoj mali potpis vožnji — ne haotično, već baš onako kako more ume kada je „živahno“.
Kako smo odmicali sa severa, pogled je stalno išao ka istoku, gde su se u daljini videli obrisi ostrva Sporada: prvo Skijatosa, a kasnije Skopelosa i Alonisosa. Taj prizor je imao svoj smireni šarm — nema grandiozne drame, samo lep osećaj otvorenog mora i dobrog pravca.
Na vodi shvatiš da je važan balans — da poštuješ more, ali i da uživaš u putu.
Vetar u lice, zvuk motora, prskanje mora po boku, miris soli i sjaj sunca — bila je ovo iskrena avantura bez preterivanja.
Kako smo prilazili Elinici, vetar je počinjao da slabi, a talasi su se smirivali.
Čamac je polako prestao da skače, more je ušlo u mirniji ritam, i put je dobio lagan, opušten završetak.
Na plaži smo uživali oko šest sati. Sunce je polako grijalo kožu, vetar je donosio miris soli i mora, a talasi su nežno milovali obalu. Otplivali smo i do malog ostrva Agios Nikolaos, udaljenog svega 250 metara od obale, i uživali u tom kratkom, ali osvežavajućem izletu.
Posetili smo jednu tavernu na obali, gde smo ručali i osvežili se hladnim koktelom, dok je svetlo popodnevnog sunca padalo na talase, praveći igru zlatnih odbljesaka na vodi. U tim trenucima sve je delovalo mirno i beskrajno jednostavno, gotovo kao da vreme na Egeju teče sopstvenim ritmom.
Povratak je bio nešto pre 21 čas, po zalasku sunca. Tada je sve bilo drugačije. More je bilo mirno, gotovo stakleno, a čamac je klizio bez otpora. Mogli smo razviti ozbiljnu brzinu, a da trup ostane stabilan i udoban, čime je povratak postao prava vožnja uživanja — brza, glatka i opuštajuća, sa vetrom u licu i poslednjim zrakama dana koje su polako nestajale iza horizonta.