Forum > Zanimljive destinacije

Nautičko leto 2025: plovidba po Grčkoj

<< < (2/5) > >>

Zox:

Anlaser, Aliekspres i borba na pučini – Skopelos avantura koju neću zaboraviti

E, sad… Sećam se pre tačno deset godina kako sam danima pripremao čamac za put do delte Dunava — puta na koji, usput rečeno, još uvek nisam otplovio iz razloga koji sada nisu tema. Tada su mi neki forumaši govorili: "Šta toliko spremaš? Uradi osnovno i kreni!"

Ali moje iskustvo, sada već duže od decenije, pokazuje upravo suprotno: koliko god bio spreman — iznenađenja su uvek moguća. I ne samo po ličnom iskustvu, već i po desetinama tuđih putopisa koje sam čitao i gledao. Mehanički kvarovi su uvek negde iza ugla.

Tokom prošlih letovanja imao sam razne sitne probleme — nikada ništa veliko, ali baš nikada bez ijednog. Ove godine, posle više nedelja priprema i servisa, prvo što je popustilo bio je jedan običan šraf na upravljačkoj hidraulici. Ništa strašno, ali znak. Već po povratku sa prve vožnje do plaže Elinika — novi šok: anlaser odbija poslušnost. Neće da zavergla, napon pada ispod 9V, instrumenti se gase.

Pomislio sam — akumulatori? Ali dopunjeni su pred put. Posle 15 minuta pokušavanja, anlaser je konačno zavrteo — prvo sporo, pa brže — i motor je upalio. I tako tokom više od tri četvrtine letovanja: nekad startuje odmah, nekad neće nikako. Sve sam proverio — akumulatori puni, kablovi čisti i zategnuti. Zaključak? Anlaser je blokiran, ne može da se okreće. Vuče ogromnu struju, a time obara napon i pravi začarani krug.

No, uvek sam uspevao da upalim. Nekad za minut, nekad za pet. Sve do povratka sa Skopelosa.

Put do Skopelosa nije bio najdalji, ali je bio najizazovniji — pravi prelazak preko Egejskog mora, sa ostrva na ostrvo. U povratku, oko 20 časova, pokušavam startovanje — ništa. Samo pad napona. Posle deset pokušaja, anlaser je bio užaren. Pokušao sam i kanapom — namotavanje na zamajac, ali uzalud. Šest cilindara i ogromna kompresija — ni Akis ni ja zajedno nismo mogli da ga zaverglamo dovoljno brzo da bi upalio. Probao sam i kuckanjem čekićem po anlaseru dok neko drugi pokušava startovanje ključem.  Sve je bilo uzalud, jer anlaser je "umro".

I tada – spas iz najneverovatnijeg izvora.

Naime, "Bata Prle" je pre puta na more kupio nov anlaser — ni manje ni više nego sa Aliekspresa! Originalni košta 300€, a ovaj kineski — neverovatnih 31,22€, sa poštarinom 68€. Rekoh i da ne radi, nije neka šteta, ali ako zatreba sigurno će pomoći bar za delove.

More je, srećom, bilo mirno. Jedina opcija: zamena na vodi. Marija mi je dodavala alate i šrafove. Morao sam skinuti rezervoar za dvotaktno ulje s motora da bih prišao gornjem, desnom šrafu anlasera. Nisam skidao creva niti kablove, jer bi to značilo i ispustiti ulje, a postojala je opasnost da se izgubi koji seger, to jest "odleti" u morske dubine. Akis je, skoro sat i po, držao rezervoar iznad vode da bih mogao da priđem anlaseru, a telo mu se nalazilo u veoma nezgodnom položaju. Morao je biti povučen nazad i u desnu stranu kako bi mi obezbedio prostor za rad, a ruke je držao skroz ispružene kako bi dovoljo udaljio rezervoar od mesta gde se nalazi anlaser. Nije imao puno prostora, jer su creva kratka, pa nije smeo ni previše zategnuti da se neko od njih ne bi isčupalo.

Zamenim anlaser, ali – novi problem. Donji šraf ne mogu zavrnuti — rupa pomerena pola milimetra! Kinez nije pogodio bušenje. Skinem ga nazad, uzmem malu okruglu turpiju iz seta ruskih preciznih turpija koje sam kupio još devedesetih na buvljaku u Somboru, i pažljivo proširim otvor.

U 21:20 sve je bilo spremno. Kontakt, start – anlaser zavergla, ali drugačije zvuči. Zaustavim. Probam opet – isti zvuk, ali motor upali! Kasnije shvatim – zvuk je bio drugačiji jer novi anlaser okreće zamajac mnogo brže. Znači da stari anlaser već dugo nije radio kako treba.

Krenemo. Dajem gas. Čamac ide 48-50 km/h pri 4100 RPM. Mirno more skraćuju put – stigosmo za jedan sat. Sunce je već zašlo pri polasku, a potpuni mrak nas je uhvatio poslednjih pola sata plovidbe. Na ovom delu Egejskog mora noću nema mnogo saobraćaja – ali ima ribarskih brodova i čamaca, trajekta, ali i poneki teretnjak. Ribarske mreže su obično obeležene bovama i svetlom, pa ih na vreme zaobiđem. Sa čamca smo sišli u 22:30. Tačnije plivali smo do obale, jer je bova udaljena 60m od obale.

Zaključak?

Još jedno iskustvo koje potvrđuje ono što mnogi zanemaruju: čamac se mora spremiti temeljno. Na vodi, čak i ono što izgleda nebitno može biti presudno. Alat, rezervni delovi i malo improvizacije – to je razlika između panike i uspešnog povratka kući.

Mileta:
Odlična reportaža i edukativan sadržaj. Lepo uživate, bravo!
Što se tiče tih kvarova, bez njih se ne može, ne bi bilo zanimljivo i ne bi to bila prava avantura. Ipak, ja vam želim da ih imate što manje a što više da mirno plovite i uživate u odmoru.

Zox:
Vučemo gliser na more.

Zox:
Ukrcavanje na trajekt u rikverc – auto i prikolica sa čamcem

Zox:
Šetnja mediteranskom šumom

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana