У другој половини октобра купио сам у Немачкој у Бранденбургу чамац са приколицом. Процедуру и потребну документацију око увоза приколице можете прочитати овде:
http://www.nautickiforum.rs/Forum/index.php?topic=1763.msg12137;topicseen#msg12137Видео сам оглас, чамац ми се свидео, контактрали смо продавца, попричали, договорили се око цене и датума када ћу доћи. Тај дан требао је бити уторак. Кренуо сам за Немачку у понедељак ујутро како бих увече стигао до Манхајма где ћу преспавати, а то је 1200km. Све се одвијало по плану, чули смо се с човеком, преспавали и у уторак кренули за Бранденбург. Требамо се наћи код марине од које нас дели раздаљина од неких 600km. Пут тече као вода, само један мањи застој због радова на коловозу. Марину проналазим из другог покушаја где стижемо 30 минута раније. Договорено време је у 18 часова. Док га чекамо, после двадесетак минута проналазим чамац, разгледам га пар минута са супругом. Разгледамо марину. Лепа је, зеленило на све стране. Овде има и већих чамаца, могао бих рећи бродова. Видим и много кап кућица. Све су уредно поређане, трава је свуда покошена, све је на свом месту. Овде влада тишина. Видим неког власника повећег чамца, ради нешто на њему. Враћамо се до капије. Власник чамца г. Дени стиже пет минута до шест.
Упознајемо се, улазимо у марину, појављује се и власник марине као и његова жена. То је старији брачни пар. Рекао бих да имају између 75 и 80 година. Раде у марини. Он има електромобил, рекао бих као са голф терена. Старији је па да не пешачи баш толико. Прати нас до чамца и одлази. Скида цераду, разгледамо чамац. Слабо га разумем па је супруга преводилац. Каже да је очуван, пластика је здрава, мотор има проблем са карбуратором, али се може поправити. Тренутно се не може упалити, нема слушалице ни црево, али када се упали ради неравномерно и нема снаге. Зна се гасити се на леру. Недостају кабинска врата. Питам га у вези тога, одговара да је требао фарбати их и да су у кабини. Гурам главу у кабину и видим да су тамо. Дени ставља кључ у браву, окреће га, електропокретач поче окретати мотор и на томе се заврши. Питам, ради ли трим, одговори потврдно, притиснух дугме горе, доле, све океј. Има и додатне опреме, нових резервних делова, радио, компас, конопци. У принципу све стоји на свом месту, фабрички примерак. Скидам поклопац да погледам мотор. Одокативно све делује нормално. Кажем да купујем. Појављује се власник марине пита да ли је продат да скине таблу са натписом "Verkauft". Одговарам потврдно.
Дени је понео и купопродајни уговор. Попуњавамо га, потписујемо се. Човек очекује новац, а питам га да уговор оверимо код нотара. Каже да за то нема потребе, јер се са потписаним уговором преноси апсолутно право. Ни он није носио код јавног бележника на оверу када га је куповао. Објашњавам да је то неопходно, јер у Србији уговор је ништаван без овере. Каже да он ради сваки радни дан то 17 часова у Берлину и док стигне до Бранденбурга удаљеног 60 километара буде скоро 18 часова и јавни бележници не раде. Већ пада мрак и одлучујемо да се чујемо сутра.
Напуштамо марину, одлазимо до града, проналазимо у самом центру паркинг и преко пута "Touristeninformation". Кажемо да нам треба смештај. Љубазно особље је сусретљиво и прегледом Интернета даје нам адресу где је цена ноћења 40 евра што није много. Возам се по граду, сад сам већ и на периферији, али нема те адресе, мрак је увелико пао, а на телефон се нико не јавља. Враћамо се до "Touristeninformation". Објашњавају да су то све приватне куће које издају собе и регистроване су за повремену делатност тог типа. Даје нам другу адресу и одмах позива. Јавља се госпођа, каже да има слободно место, а цена је 50 евра за ноћ.
Стижемо убрзо до адресе, улазимо у двориште поплочано циглицама. Госпођа излази, љубазно се смеши, води нас у смештај. Мислио сам да идем у собу. Пењемо се на неко предивно масивно дрвено степениште дужине можда три метра, ту су врата, улазимо. Лепо предсобље са степеништем у некакве доње просторије, поред њега лепа гарнитура за седење од бамбуса. Не силазимо већ улазимо на врата са десне стране. Опет је ту предсобље право испред нас. Са леве стране прва просторија је соба, друга кухиња, право су врата тоалета, а десно само једна врата која воде у дневну собу са старим намештајем, веома малим тепихом, масивном кожном гарнитуром, а у другом делу је дрвени, масивни, тешки трпезаријски сто. Зид је само са стране где су врата, остала три су у прозорима од плафона до патоса. Ту су и балконска врата. Подно грејање ствара пријатан осећај опуштености у простору. Каже газдарица да је ово све наше. Гледам је зачуђено и питам: "Све ово за 50 евра?" Смеши се и одговара потврдно. Каже да ту бораве њена деца када су у посети. Изнајмљује када је празно. Пита шта радимо, кажемо ту смо због куповине чамца. Засјаше јој очи па рече да су и они имали велики чамац са кабином, али су га продали, јер супруг је стар и болестан и тешко се креће. Имају још неки мали обичан чамац у дворуишту који стоји и скупља прашину. Свуда има наутичара... Плаћам јој, предаје нам кључ и одлази својим послом. Фију... Колики апартман. Мора да је бар 150 квадрата. Распакујемо се и одлазимо до града.
Бранденбург на Хафелу, град са нешто више од 72000 становника. Све је уредно, има лепих старих грађевина, неке од улица имају поплочан коловоз. Одлазимо до турчина на кебаб. Овде све радње тог типа држе они. Одлазимо и до Лидла да купимо намирнице. Шетамо се градом, одлазимо на кафу и након тога у смештај. Како стара госпођа не користи Интернет, позвала је ћерку да је пита за лозинку. Претражујем јавне бележнике и циљам да ли има неки који ради до 18 часова. Проналазим га! Ху, хуу... Само да има слободан термин. Пијемо неко винце, у врту је мрак, магла, влажност ваздуха опасно висока. Са лишћа се цеди вода и делује као да пада слаба киша. На тераси сам и хладно је. Видљивост је слаба, али се види огромно двориште пуно зеленила као да смо у густој шуми из бајке. Од стабала се не виде околне куће. Апсолутна тишина. Који предиван осећај без буке, а у граду си. Већ је поноћ и треба се одморити за сутрашњи дан.
Будимо се у 8 сати, напоље је магла, одлазим до дневне собе, пијемо кафу са предивним погледом на врт. Заказујемо термин у 17:30 код јавног бележника и обавештавамо Денија на коју адресу и у које време треба доћи. Све је решено, осећа се олакшање. После доручка одлазимо до града у разгледање. Били смо до реке да видимо каквих има чамаца. Око подне се магла подигла и заблистало је сунце. Интересантно је како немци не памте овако лепо и сунчано време у другој половини октобра. Ручак смо обавили у ресторану за неких 35 евра. По подне се враћамо у апартман, отпадамо до пола пет и опет се враћамо у центар на заказани термин код нотара. Све обављамо, поздрављамо се са Денијем и он одлази. Било је тада око 20 часова. Зујимо по граду и око десет сати смо у смештају. Платили смо за друго ноћење.
Размишљам како није било већих перипетија, проблем смештаја и нотара брзо је решен. Сад само да средимо извозне папире и правац до Манхајма да преспавамо и ујутро пут Србије.
Устајемо у седам сати, и док смо све обавили, према марини смо кренули око 9 сати како би скинуо таблице са приколице да се возило одјави. Скидам их. Причврћене су некакавим глупим патентом. Одлазимо одјавити возило.
Возамо се једно време, стижемо у неку улицу где се налази модерна зграда са доста стаклених површина. Унутра је тишина, свуда су смерокази. Уласком у једну од просторија узимамо из апарата паирић са редним бројем. У просторији нема никог, али има у канцеларији која је одвојена стакленим вратима. После 5 минута на екрану исписује се наш број, улазимо, објашњавамо шта нам треба. Службеница каже како се данас неће моћи ово завршити, јер одјава мора да прође кроз систем. Дођавола! Зар још један дан дуже и трошак за смештај. Враћа се кроз пар минута и са смешком на лицу саопштава да је причала са шефом и да ће се процедура одмах обавити, јер се одјава врши у месту регистрације. Хуу, хууу...! Екстра. Пролази 7, 8 минута од кад смо ушли. Службеница нам даје некакву картицу и каже да одемо уплатити износ од неких (сад се већ и не сећам) ваљда нешто мање од 20 евра. Питамо где је банка. Смеје се и каже: "Са овом картицом изађете на врата на која сте ушли. Одмах са десне стране налази се аутомат. Ставите картицу у њега и на екрану појавиће се сума за уплату. Убаците у апарат новац (прима и кованице), изаћи ће вам рачун као и разлика у новцу уколико нисте имали ситно. Донесете ми рачун и преузмете документа, за таблице идите преко пута и онда након тога у шпедицију да зготови документе. Јбт, ал је ово једноставно, а ја навик`о на компликације у Србији...
Излазимо са папирима из зграде и преко пута је метални контејнер, лепо обојен у неутралну боју. То је канцеларија за издавање таблица. Улазимо, унутра је само једна странка која завршава процедуру за пар минута. Предајемо папире, љубазно особље нам каже да ће све бити завршено за пар минута. Прегледа документе, узима празан лим за таблицу, убацује у неку машину, намешта неке металне делове у низу, притиска дуге. Таблица се увлачи, утискују се бројеви и излази са друге стране. Узима је, поново убацује на исто место,притиска дугме и таблица излази обојена са свим детаљима.
Цена је неких 30 евра. Крај, готово? Да, да -уз смешак одговори запослена жена. Значи овде су таблице готове за 7 минута, а то укључује и њихово штампање и бојање. Где смо ми од овог?
Крећемо до шпедиције која је удаљена око 35km. Могли смо избећи овај део, али је услуга око 40 евра да се све одради услужно из оне прве канцеларије где се обављала одјава возила. Они би их контактирали, послали онлајн документе и преузели потребну документацију од шпедиције. Решим уштедети те паре и упућујем се до шпедиције. Није далеко, а путеви ко писта.
Е, први проблем је кад убацим адресу у навигацију она се блокира. Не питајте ме како и зашто, пробао сам "Џ" пута и увек иста песма. У њу је убачено на стотине адреса у Немачкој и никада није блокирала. Сада блокира само на тој адреси. Увеличавам карту на екрану, тражим ту улицу... Нема је... Све су ту, ал те нема. Марфијев Закон! Проналазим је, обележавам и крећемо. На овом смо изгубили пола сата. На 10 километара од дестинације застој на путу. Стали смо. Ту смо већ 30 минута у колони, време лети... Пролазимо и стижемо до тражене улице. Бројеви су далеко као и објекти. Све су то нека предузећа, шпедиције, мега маркети, продаја на велико, продаја на мало. Увучени су сви објекти. Возам се горе, доле и проналазим број, али нема места за паркирање. Возам се горе, доле, лево, десно... Нема нигде места. Угледамо продавницу хране за кућне љубимце, боље рећи хангар, сетимо се дан нам је жена из шпедиције рекла да ту на паркингу обично има места. Тако је и било. канцеларија је на спрату и улазимо у лифт. Модерна зграда, лепа, све је чисто. Ту су нам одрадили папире и рекли су да кренемо, а они ће документацију послати онлајн немачком "ZOLL"-у. Цех је 63 евра. Враћамо се за Бранденбург. Морам отићи до марине, закачити приколицу и одвући до "ZOLL"-а као би прегледали робу која се извози и одрадили извозну декларацију. Али, не може брзо... Опет гужва, застој, радови на путу... Време пролази и све више се приближава критичном тренутку, а то је да "ZOLL" ради до 16 часова, а сада је већ прошло пола два по подне. Извлачимо се из гужве, возим преко дозвољене брзине за 20km/h. Наилази деоница са белим знаком и црним прецртаним бројем 120. То су деонице где се може развијати неограничена брзина. Возим око 180km/h. Мењамо аутопутеве, брзина је поново ограничена на 120km/h, затим на 100km/h, 80km/h. Улатимо у Бранденбург, хватамо пут до марине. Тај пут од последњих километар до ње је туцаник. Веома трд и набијен. Нема рупа, блата, вагаша. Улазим у марину и одмах по уласку остављам ауто и тражим власника да му саопштим да вучем глисер за Србију. Траћимо га, нема га нигде. Нема ни његове жене. Јбт, нема никог. Долазимо до куће, дозивамо их, куцамо на врата, улазимо и у кућу. Нема их! Прошло је већ 15 минута, а време се приближава критичној тачки. Одустајемо од потраге, палимо кола, скрећемо десно и после 50 метара стижемо до чамца. Брзо маневришем да окренем кола како би закачио приколицу.
Излазим, узимам таблицу и идем иза приколице да је закачим. Срање! Срање! Таблица ће 100% испасти, не ваља оквир. Мислим нема везе, то ћу после, ајд да ставим две гуртне да по пропису обезбедим чамац. Извлачим их скоро у трчећем кораку из гепека и ... Знате шта? Закачио бих ја гуртне, али немам за шта. Не постоји нити један део на приколици где се кука може закачити. Али, ни један једини делић. Не може се наћи чак ни алтернативно место. Лудница! Нећемо стићи до "ZOLL"-а и мораћемо преноћити. Шта сад да радим? Ево већ је 15 часова! Како да вежем чамац? То морам урадити због безбедности и прописа, јер ћу је вући хиљадама километара. Еј животе!!!
Добро кажем, ајд бар да закачим приколицу, спапуљам ону таблицу па до "ZOLL"-а, ваљда ћу стићи. Кад то обавим, онда ћу полако боље причврстити таблицу, наћи неку продавницу, купити одговарајуће гуртне и лагано "отпловити" из Бранденбурга. Улазим у ауто, кажем супруги да ме наводи право на руду приколице, мало нам то не иде. Одлучујем то сам обавити и уз неколико излажења из кола и анализирања позиције кажим је за куку. Још гурнем кабл од струје и "Ђииииха!!!.
Срање, срање, срање!!! Шта је? -пита супруга. Одговарам: "
Јебени конектор је скроз другачијег типа и нема везе са овим патентом!!!". Ој судбино спалио те гром. Табилца виси, гуртне де одговарају, приколица нема сигнализацију, јер је други ти конектора. Јеееби га... Биће то још једна ноћ у Бранденбургу на Хафелу... Угледа моја супруга оног старијег господина са великим чамцем, могао бих рећи бродом како нешто мајсторише. Спази и он нас, приђе, културно се поздравимо, изложимо наш проблем. Он миран, ладан ко шприцер, опуштен ко да је на дрогама, Каже зна за једну одличну радњу, зна где је, али не зна адресу. Погледа на Интернету, да нам адресу и послатра мене који све време готово трчим док обављам перипетије око приколице. Питам га да ли би било паметно да овако одем до царине. Одговара: "
Мислим да не би било паметно." Није му јасно зашто сам тако у некој брзини. Примети ова моја то па му рече да ми јако журимо, јер "ZOLL" ради до 16 часова, а сада је прошло три по подне. Слуша, ал` ипак гледа са неким чудним погледом.
Откачињем приколицу,сликам тај прикључак телефоном, убацујем у навигацију адресу, излазим из марине и гас по макадаму. Стижемо одмах до града, све тече по плану и онда скретање на лево онемогућено због реконструкције улице. `Бем ти сунце! Морамо обилазним путем! Еј, Немачко на сваком кораку градилишта, реконструкције, радови, радови, радови. Читава држава је градилиште!
Пратим на таблама слово "U", води ме негде у пм... Гледам попречне улице на навигацији , скрећем у десно. То је нека улица што иде између зграда и паркинга. у једном делу има трака која је веома кратка и спаја паралелну улицу са оном што је затворена, а у њој је продавница. Пише дозвољено само за аутобусе и то у супротном смеру. Бајо мој, зунем ја тим обрнутим смером у нади да ме пандурација неће видети. Излетим после 100 метара на ту улицу и њоме полукружно стигнем до дела где има много продавница и фирми. Која ли је наша? Паркирамо се и одмах је проналазимо по великом називу. То је велика вулканизерска радња са великим ауто сервисом и великом продавницом. Једном речју -све на једном месту.
Улазимо, робе на извол`те. Нема чега нема. Од ситних вијака, преко алуминијумских фелни до делова мотора, универзалног прибора, алата... Објашњавамо продавцу да желимо гуртне из једног дела, оквир за таблицу и адаптер за конектор струје и показујем му слику. Одговара: "
Имамо све то, молим вас пођите за мном." Мало дубље смо у радњи, показује ми моделе гуртни, објашњава које су дужине и које чврстине. Бирам неке зелене, показује ми како се монтирају. Доноси и адаптер па одлазимо до оквира за таблице. Показује моделе... Ал` их има брале..., бар 10 врста. Показујем неке црне. Каже нису скупе, а добре су. Показује ми патент како се отвара, поставља таблица, затвара и осигурава. Каква уљудност, свака част немам речи. На каси цех око 65 евра. Сада је 15 часова и 20 минута. Трчимо до аута, враћам се истим путем где није дозвољен пролаз, пролазим поред оних зграда, излазим на пут, прелазим мост на преводници и правац марина. Улазим унутра, опат нема власника, али га ни не тражим већ скрећем према чамцу. Видео нас онај старији човек па пришао да помогне да закачим приколицу. Качим је, монтирам адаптер, све спајам, укључујем светла. Све ради сем једне позиције. Растављам пластику, мењам сијалицу, намештам оквир таблице и таблицу, палим ауто, гас и угаси се... Стари господин ме саветује да цимам ауто, чиним то, излазим из улегнућа, крећем у правцу капије. онако задихан, отварам врата у вожњи, вичем: "Danke, Auf Wiedersehen!!!", лупам вратима и правац "ZOLL".
Онај стари стоји и гледа нас чудно. Мисли да њему није јасно зашто сам све време био у неком трчећем режиму. Видим га у ретровизору, гледа нас док нисмо скренули.
Сада је 15 часова и 40 минута. Морам стићи, морам стићи. Вучем велики чамац, а такав никада нисам вукао. Како ли ће се понашати на великим брзинама? Да ли је паметно да јурцам, а не познајем приколицу нити како се понаша? Шибам и мисли ми лете по глави. Морамо изаћи на главни пут, али наилази пар возила са дене стране. Таман су прошли, сад долазе са супротне. О, животе! Излећем и хватам смер града. Стижем на адресу, а ту опет све неке велике хале, видим пише царина, али не знам где да станем, односно уђем, скрећем на неку капију десно, па путем још једном десно. Ту има много камиона. Један човек је близу нас. питамо га куда се иде до царине, показује руком да морамо овим путем даље полукружно поред неких гаража и онда ћемо видети "ZOLL" и паркинг. Додајем гас, следим упуте, све је тако само нема слободног паркинга, а сат показује 15:45. Стајем уз пут, мало онако у страну, узимам документацију. Стижемо до зграде, улазимо. Унутра све обележено и канцеларија која нама треба је десно низ ходник и последња врата лево. Стижемо, читамо на вратима натпис. То је то! куцамо, улазимо, предајемо папире. Тачно је 15:51 минут. Успели смо!
Уствари, ми смо мислили да смо успели...
Излази запослена жена, љубазна до крајњих граница, смешак на лицу и зове нас унутра. Каже да још није стигла документација од шпедиције. Стиже и то после 10 минута. Сада је већ четири сата по подне. У чекаоници смо. Долази неки лик и пита: "Шпрехен зи дојч?" "Ноу, онли инглиш" -одговарам. Врти се лик горе-доле, куца, отвара врата, али му саопштавају да је крај радног времена. Одговара нешто на лошем немачком, потом окреће број телефона и почиње гласно разговор као да је на планини: "Еј, Јованка, закаснио сам јебем му матер. Да.. Ма журио сам јеба га ја, ал` гужва у курац. Јебем ти Немачку! Сад морам преноћити, јебем му лебац!" Ооо, па кошија зашто лепо не причаш српски да те читав свет разуме. Смејемо се.
Зове на поново жена након 10 минута и саопштава да шпедиција није добро одрадила папире. Пише да се глисер и приколица извозе у Сомборн у Немачку. Постоји место под називом Сомборн у Немачкој, а запослена у шпедицији случајно је додала слово "Н" и систем је избацио насеље у Немачкој. Зове је супруга телефоном, објашњава, даје на телефон ову запослену на царини. Пролази још неко време и сада је 16:25 минута. Стижу документи онлајн. Жена поново излази и каже да жели видети чамац због бројева, јер се нешто не слаже. Гррр... Притисак се јавља, паника, врућица пролази кроз тело. Имам неки чудан притисак у очима, ушима и кнедлу у грлу која стеже. Да ли вам је познат тај осећај?
Пратим је до чамца, исчитава број трупа и каже да зна у чему је проблем. Помешани су бројеви неког регистра и трупа чамца. Видим да стоји тако и у уговору, али она објашњава да то нема везе, то је између мене и продавца, а ова из шпедиције је дужна да све то провери и упише податке из пловидбене дозволе, а не из уговора. Враћа јој то назад, а ова после 15 минута шаље исправак. Све се завршава у 16:45, добијамо папире, мало се шалимо са цариницима. Искрено ништа нисам разумео, ал` сам се смејао, а ова моја ми после превела. Онда сам се смејао још једном. То оно као босанац кад чује виц. Увек се смеје два пута. Први пут зато што се сви смеју, а други пут зато што је схватио шалу. Седамо у кола и правац Манхајм удаљен окоо 600 километара. Пут ко пут, раван као писта, само звиждимо.
Стигли смо око 23 часа. После вечере, туш и патос кревет од умора и стресова. Пловидбену смо оставили пријатељици да преда заједно са попуњеним формуларом и таксом од неких 25 евра немачком "
ADAC"-у да би добио исписницу из регистра. Документ је обавезан у Србији приликом регистрације и без њега регистрација није могућа. Захтев са плаћеном таксом и оригиналном пловидбеном дозволом шаље им се искључиво путем поште.
Исписницу такође шаљу поштом. Ова процедура је другачија у односу на друмска возила и процедура траје највише до 2 недеље, обично краће.
Ујутро у петак у 7 сати кренусмо пут Србије удаљене 1200 километара. Пут је протекао без проблема. Око 3 ујутро били смо на граници, на мађарском прелазу. Мађарски службеник на извозну декларацију ставио је печат као доказ да је купљена роба напустила подручје ЕУ. Одлазимо на наш прелаз. Предајем пасош, а полицајац ме припуита: "
Купиос` чамац, а? Јесам -одговорих. Изађе царина, гледају, питају која је снага, кажем 130 коња. Не можемо царинити на прелазу, мораш на царину. Иди тамо у ону кућицу да ти среди папире. Ко је у кућици? -запитах. Шпедитер, само иди тамо. Ахх...
Мала неугледна ћабица, тиња светло, вирим кроз прозор, никог не видим, куцам, нико не отвара, нити одговара. Унутра нема никог, закључано. После 5 минута излази нека особа из неког тоалета у мраку. Откључава, предајем папире. Први проблем је заједничка цена. Пише се прво изјава колико је коштала приколица и иста таква изјава за глисе. Ставља се датум, потписујем се. Убацује неке податке, пита ме у вези чамца, а шта то сам заборавио. Унутра је вруће и загушљиво. Врућ устајао и сув ваздух помешан са димом цигарета и питајбога каквим непријатним мирисима. Почињем се знојати, нервоза хвата и излазим напоље да удахнем свежег кисика. Завршава се документација после 45 минута, односи је код ових на гранични прелаз, они пак лупају печате и враћају ми све документе. Кажу имаш 72 сата да се јавиш царини. Кући стижем око 5, 6 сати ујутро. Паркирам глисер поред пута, јер у дворишту је мој стари чамац на приколици. Чека новог власника да га преузме. Двориште је уско, као и улица и мислим да ни не би могао утерати у двориште чак и да је празно. Закрчио сам пола улице и тако 10 дана.
После 3, 4 сата, устајем, зовем шпедицију, качим приколицу и код њих. Среде папире, опет брдо потписа за ово и оно, одвлачим све на царину и остављам. После 4, 5 сати јавља се шпедиција да је царина прегледала робу и да им је сумљива мала цена приколице. Одмах вадим оригинал рачун и достављам шпедицији, а они царини. Кад су видели рачун, све је било океј. То је била субота. У понедељак царина је проценила вредност, као и износ царине и пореза. Шпедиција ми је напоменула да је каталошка вредност пловила нешто нижа од наведене цене и да сам могао проћи коју хиљаду јефтиније.
Рекох: "Ху, хуу, брате, после свега то ми је најмањи проблем!" :))
Потребна документација за увоз половног фабричког пловила из ЕУ:
1. Уговор о купопродаји, обавезно оверен у земљи где се пловило купује
2. Извозна царинска декларација са печатом да је роба изашла из ЕУ. Издаје "
ZOLL" уколико је пловило
из Немачке.
4. Пловидбена дозвола
5. Увозна царинска декларација са измиреним обавезама за царину и ПДВ
6. Исписница из Капетаније у којој је пловило било уписано. Ако никада није било уписано, онда Изјава
да никада није било уписано. Издаје је "
ADAC" у Немачкој у Минхену. Документација која је
потребна
за издавање ове потврде је оригинална пловидбена дозвола, попуњен одговарајући формулар и
плаћена такса, негде око
25 евра. Изјаву шаљу исто путем поште на кућну адресу.
У прилогу:- формулар за издавање
Исписнице из капетаније у Немачкој коју издаје "
ADAC" у Минхену
- Уговор о купопродаји пловила на немачком језику.
