Forum > Zanimljivosti

Ako niste znali...

<< < (17/29) > >>

zorter:
Prvu listu osnovnih elemenata objavio je Antoan Lavoazje 1789. godine. On je naveo 33 "supstance za koje nisu otkriveni načini razdvajanja".

Njegovo istraživanje bilo je začuđujuće dobro: na listi je bilo 26 pravih elemenata, 5 oksida neotkrivenih metala, a samo se "svetlost" i "toplota" smatraju neobičnim ubrajanjem.

Međutim, odnos među različitim elementima značajniji je od proste liste. Mustra koja se ponavlja, javlja se kad se elementi poređaju po njihovom prirodnom redosledu, a to odslikava osnovne zakone prirode.

Takva periodičnost izašla je na videlo postepeno tokom devetnaestog veka, ali Periodni sistem elemenata koji danas poznajemo pripisuje se Dmitriju Mendeljejevu koji ga je izneo Ruskom društvu za hemiju 6. marta 1869. godine.

zorter:
Obala kostura, ili kako su je Portugalci nazivali "obala pakla" nalazi se na jugu Afrike između pustinje Namib i Atlantskog okeana. Bušmani iz Namibije zovu ovu regiju "zemljište koje je Bog napravio u ljutnji". Na ovoj obali razbacane su slomljene ''kosti'' brodova, a vetar, struje i grebeni prete svim brodovima koji se previše približe.

Potonuli i oštećeni brodovi rasuti su na čak pet stotina kilometara dugačkoj obali, jednoj od najopasnijih i najsamotnijih na svetu. Suncem spržena obala deluje pakleno, nemilosrdno, a u svojoj samoći – izvanredno lepo. Još davne 1859. švedski istraživač i prirodnjak Čarls Džon Anderson posetio je Obalu kostura te ga je obuzela strepnja, gotovo strah. Rekao je: "Bolje bi bilo umreti nego biti prognan u ovakvu zemlju".

Posmatrana iz vazduha, Obala kostura izbrazdana je milionima zlatnih dina koje se šire na severoistok, od Atlantika do šljunčanih ravnica u unutrašnjosti. Između dina se nalaze poslednji ostaci tla prekriveni peskom koji se tokom godine moge pomaknuti i za 15 metara. Brodovima koji se približe ovoj obali suđeno je da propadnu. Opasne struje, snažni vetrovi, magla koja se iznenada podigne, kao i grebeni koji katkad sežu duboko u more duž čitave Obale kostura uzrokovali su propast brojnih brodova.

S mora duvaju južni vetrovi. Lovci iz plemena San nazvali su namibske vetrove "Soo-oop-wa" opisujući njihov zvuk. Kada duva takav vetar, strana dine koja je izložena vetru urušava se, zbog čega dolazi do tako snažnog trenja između zrnaca kvarca koja se obrušavaju da dina "grmi", dok se noću vetar smiruje i pustinja hladi te priroda šalje ovoj zemlji maglu koja se širi prema unutrašnjosti.

Postoje i priče o ljudima koji su se nakon brodoloma uspeli dovući do obale, srećni što su živi, a onda su postali žrtve spore smrti uzrokovane peskom. Godine 1943. nađeno je 12 ljudskih kostura, uključujući i jedno dete, bez glava. U njihovoj neposrednoj blizini pronađena je poruka: "Nastavljam prema reci 60 milja severno odavde, a ako iko ovo nađe i krene za mnom, Bog će mu pomoći". Najveći šok je bio taj da je poruka napisana još 1860., a do danas nije otkriven uzrok tragedije, identitet žrtava, kao ni razlog zašto svih 12 njih nije imalo glave.

Obala kostura nazvana je tako kad se švajcarski pilot Karl Nojer srušio negde na obali 1933. godine dok je leteo iz Kejp Tauna prema Londonu. Novinar je napisao da bi njegove kosti jednog dana mogle biti nađene na Obali kostura. Nojer ostaci nikad nisu pronađeni, ali se ime obale zadržalo...

zorter:
Ovi čudni artefakti su otkriveni 1936. godine tokom arheoloških iskopavanja u selu Kujut Raboua koje se nalazi oko 20 km jugoistočno od centra grada modernog Bagdada.

U Decembru 1939. godine, ubrzo nakon početka Drugog svetskog rata nemački arheolog po imenu Vilhelm Konig ih je pronašao u podrumu Narodnog muzeja Iraka. Odmah je prepoznao njihovu sličnost sa galvanskim baterijama i objavio rad u kojem je tvrdio da se ovi stari električni uređaji mogu koristiti za galvansko pozlaćivanje srebra.

Rekonstrukcija ovog uređaja je pokazala da bi mogli generirsati električnu struju u rasponu od 0,4 do 1,9 volta. Naravno, neki naučnici osporavaju ove tvrdnje, jer tvrde da su rekonstrukcije netačne.

Niko ne zna sa sigurnošću za šta su se ovi uređaji koristili, mada većina dokaza upućuje na to da su korišteni za galvanizaciju ukrasnih predmeta. Neki opet tvrde da su korišteni u medicinske svrhe, ali jedno je sigurno – Bagdadska baterija je i dalje misteriozni objekat.

Iako još nije utvrđeno da je artefakt zaista bio baterija, ukoliko bi se to utvrdilo – postao bi najstarija na svetu, otkrivena za više od jednog milenijuma ranije od one poznate koju je otkrio Alesandro Volta.

Niko još nije sa sigurnošću utvrdio odakle potiče i kako se izgubila ova tehnologija, ali trenutno popularno mišljenje je da potiču iz perioda Sasanidskog carstva.

zorter:
U stvarnosti, kamile ne čuvaju vodu u svojoj grbi, već masnoće. Manoće su mnogo korisnije od vode u pustinji, jer daju kamilama energiju koja im je potrebna da bi se njihov metabolizam održao.

Ako se pitate da li kamile trebaju vodu i kako ne dehidriraju – naravno da trebaju i naravno da mogu dehidrirati. Ali uzmite u obzir činjenicu da telo kamile funkcioniše drugačije od tela čoveka. One se mogu same ohladiti i ostati hladne mnogo duže od ljudi. Takođe imaju i posebne ćelije koje ne dozvoljavaju da im padne krvni pritisak kada padne zapremina tela. Sve to doprinosi činjenici da mogu prevaliti jako dug put bez dehidracije.

Jedan od izvora ovog mita da kamile u grbama čuvaju vodu dolazi iz drevnog Rima, gde je filozof/prirodnjak Plinije zaključio da kamile imaju dva stomaka, jedan za hranu i drugi za vodu. Neupućena javnost, videvši da kamila ima dve grbe, zaključila je da je u njima smešten stomak.

Drugi izvor je taj, da pustinjski nomadi – u vremenima očaja, raspore kamilu i piju vodu iz nje. Ovo se zapravo i dešava, popiju vodu koja se pomešala sa hranom koju kamila još nije probavila. Važno je zapamtiti da piju vodu iz stomaka, a ne grbe.

zorter:
Do 19. veka anestezija nije primenjivana u medicini u današnjem obliku, pa su ljudi tokom operacije osećali jak bol. U operacionim salama je postojala osoba zadužena da umiri bolesnika, za vreme izvođenja medicinskih procedura. Da bi smanjio fizičke patnje tokom medicinskih intervencija, čovek je od svog postanka istraživao načine da ublaži bol i smanji patnje bolesnicima.

Tako su još 3000 godina pre nove ere u Mesopotamiji ''anestezirali'' pacijente pritiskivanjem karotidnih arterija kako bi oni izgubili svest. Egipćani su primenjivali prvi sneg kako bi rashlađivanjem (hipotermijom) tela izazivali analgeziju. Istočno-kineska kultura razvija akupunkturu kao poseban oblik anelgezije. Šok i sepsa veoma često je usmrćivalo većinu onih koji su preživeli traumu hiruškog noža.

Posebno je bilo bolno kada su ljude operisali Grci i Rimljani. Grci su samo ponekad operisali ljude, kada je to bilo neizbežno, tako da su najčešće pri porođaju umirala nekadašnje trudnice i ljudi koji su bili teže bolesni. Često su primenjivali i grube okrutne fizičke mere (gušenje, onesvešćivanje udarcem itd) koje koje su izazivale dubok san, ili smrt bolesnika. Pacijentima su vezivane ruke i noge za operacioni sto, kada su obavljane amputacija ili drugi teški operativni zahvati.

U starim, grčkim i rimskim medicinskim tekstovima Hipokrata, Teofrasta, Aula Kornelija Celzusa, Pedaniusa Dioskoridesa, Plinija Starijeg, pominje se upotreba prvih sredstva za ''anelgeziju-anesteziju'' kod bolesnika sa povredama kao što su marihuana, hašiš, opijum, alkohol. Razni lekovi u kombinaciji sa alkaloidima bili su glavni oslonac anestezije sve do 20. veka. U Americi je kokain korišćen kao važan anestetik tokom operacija trepanacije (otvaranja) lobanje.

U srednjem veku ''opijali'' su bolesnike potapanjem sunđera u mandragoru ili opijum, i njegovim podnošenjem bolesniku pod nos.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana