Forum > Zanimljivosti

Ako niste znali...

<< < (6/29) > >>

zorter:
Moderni navigacioni uređaji, uključujući i pametne telefone, koriste Sistem za globalno pozicioniranje (GPS) kako bi odredili svoj položaj. Ovaj sistem razvijan je krajem sedamdesetih godina 20. veka u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, a čine ga tri dela: kontrolni segment (glavni centar je u Kolorado Springsu), naši mali GPS uređaji, i najvažniji – svemirski segment.

Ovaj poslednji se sastoji od 24 satelita, raspoređena oko Zemlje na visini od oko 20.000 kilometara. Sateliti su predajnici radio-talasa koji pokrivaju čitavu planetu. Zapravo, u svakom momentu sa bilo koje tačke na Zemlji može se videti šest satelita. Naši GPS uređaji primaju radio-signale sa tri ili četiri satelita i na osnovu njih proračunavaju svoju lokaciju. Od podataka imaju koordinate satelita i njihovu razdaljinu, pa zahvaljujući trilateraciji mogu da proračunaju svoj položaj.

Trilateracija u proračunu koristi trigonometriju trougla: GPS prijemnik na Zemlji i dva satelita u orbiti grade zamišljeni trougao, čija su dva temena u vasioni, a treće teme je na Zemlji.

Vrlo slična metoda je triangulacija, koja umesto poznatog ugla i najmanje dve dužine stranica trougla, koristi podatke o jednoj stranici zamišljenog trougla i njegovim uglovima. Zahvaljujući tim podacima se izračunavaju ostale veličine.

Triangulaciju je koristio još u 3. veku p.n.e. Eratosten, upravnik Aleksandrijske biblioteke. Pomoću te metode on je prilično tačno uspeo da izračuna obim Zemlje. U njegovom proračunu dve tačke, tj. dva ugla trougla, bile su na Zemlji, a treća u vasioni – Sunce. Kada su Sunčevi zraci dopirali do dna dubokog bunara u njegovom rodnom gradu Kireni, tada je Sunce bilo u najvišoj tački i bilo je podne. Eratosten je izračunao i da se tog istog dana u Aleksandriji, kada je Sunce u svojoj najvišoj tački, ono nalazi pod uglom od jedne pedesetine kruga južno od njegovog zenita. Znajući razdaljinu između Kirene i Aleksandrije, odredio je da je obim Zemlje 50 puta veći od te dužine. U proračunu obima Zemlje je pogrešio za samo oko 80 kilometara.

zorter:
Vidovi komunikacije na daljinu u prošlosti:

Semafori i zastavice:

Semafori su malo komplikovaniji sistem komunikacije na velikoj razdaljini. Organizovan sistem komunikacije pomoću semafora razvio je Klod Šape u Francuskoj 1794. godine. Danas se u te svrhe uglavnom koriste zastave, ali mogu da posluže i neki drugi objekti ili rukavice, pa čak i gole ruke. Poruka se tumači na osnovu položaja u kom se drži zastavica. Mada se danas ovaj način signalizacije retko koristi, bio je uobičajen kod moreplovaca u XIX veku. Semafore su iskoristili Bitlsi za omot svog albuma ‚‚Help“.

Svetionici:

U svetionicima, građevinama iz kojih se emituje svetlost, koristila se vatra, uljane lampe, kerozin, a danas struja i specijalna sočiva. Iz njih je signal putovao ka moru, pokazujući pomorcima pravac u kom treba da se kreću tako da što pre stignu do cilja ili izbegnu neku opasnu deonicu. Najpoznatiji svetionik izgrađen je 280 godina p.n.e. na ostrvu Farosu u blizini Aleksandrije. To ime (far, fare, farol) u mnogim jezicima kao što su albanski, rumunski, italijanski, grčki, danski, švedski... znači svetionik. Aleksandrijski svetionik je u to vreme bio jedna od najviših i najpoznatijih građevina i emitovao je svetlost na visini od oko 130 metara navodeći mornare ka luci. Unutar građevine nalazila su se ogledala koja su reflektovala svetlost Sunca danju, a svetlost vatre noću.

Dimni signali:

Za najstariji zabeleženi oblik komunikacije na daljinu ljudi su koristili dim. Smatra se da su stražari u kulama na Velikom kineskom zidu mogli da uoče signal koji se šalje sa udaljenosti i do 750 kilometara. To je bio oblik vizuelne komunikacije koji je služio za obaveštavanje o raznim događajima, kao, na primer, napadu neprijatelja, velikom plenu (ručak je na stolu) ili nekom drugom velikom događaju. Stari Grci i severnoamerički Indijanci takođe su komunicirali na ovaj način, s tim što su tu komunikaciju značajno unapredili i uveli sistem znakova. Kako bi brzo stvorili veliku količinu dima, uglavnom su spaljivali veliku količinu suve trave. Danas se dim kao način komunikacije upotrebljava u Vatikanu, tokom izbora pape. Ako kardinali uspešno glasaju i izaberu novog papu, iz dimnjaka Sikstinske kapele izaći će beli dim, a ukoliko je glasanje bilo neuspešno, pušta se crni dim.

Ptice pismonoše:

Malo je poznato da je pre nego što je telegraf ušao u upotrebu, jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela koristila golubove. Međutim, pismonoše su koristili još u Persiji, gde je prvobitno i razvijana veština treniranja ptica. Golubovi su bili posebno pogodni za slanje poruka i sitnih, laganih stvarčica, jer su umeli da se vrate kući i kada ih vlasnik odnese na udaljenu lokaciju. Nakon Persijanaca golubove su koristili i Rimljani – Julije Cezar preko njih je obaveštavao o svojim pobedama, a Grci su u različite gradove slali ptice sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama. U XIX veku veliki broj država koristio je golubove u vojne svrhe, ali je problem nastao kada su druge vojske počele da na njih šalju svoje sove.

Kako je upotreba telegrafa postajala popularnija tako su poštanske službe, veliki korisnici ‚‚golubijih usluga“ polako povlačile ptice iz upotrebe. No, i danas neki smatraju da su golubovi suviše brzi i pouzdani da bi prestali da ih koristimo. Brojni američki mediji su nedavno zabeležili da snalažljivi vlasnik turističkog centra u blizini Denvera još koristi ptice u zaista inventivne svrhe: kada njegovi klijenti, turisti, odu u divljinu gde fotografišu prirodu i sve što im duša želi, po završetku izvade memorijsku karticu iz aparata i spakuju je u malu vrećicu nalik ruksaku. Vreća se okači na leđa goluba kog turisti nose sa sobom a zatim puste pticu da slobodno odleti. Dok se vrate do turističkog centra, već ih čekaju razvijene fotografije i njihova memorijska kartica.

zorter:
Australijski naučnici objavili su pronalazak nove vrste ajkule koja je nastala kao hibridna mešavina dve vrste, što je do sada neviđeni fenomen koji bi ovim morskim životinjama mogao pomoći da se ‚‚nose” sa toplim vodama okeana. Ovaj događaj je naročito bitan jer niko do sada nije primetio hibridne vrste ajkula.

Spajanje lokalne australijske crnorepe ajkule i njenog globalnog pandana, obične crnorepe ajkule je događaj bez presedana koji će, smatraju naučnici, imati uticaj na svet ajkula. Australijska ajkula malo je manja od standardne i živi isključivo u tropskim vodama, ali njeno hibridno potomstvo je pronađeno u vodama 2.000 kilometara udaljenim od Australije.

Veruje se bi klimatske promene i lov mogle biti okidači ovog fenomena evolutivnih razmera, a dalja istraživanja će utvrditi da li se to događa već neko vreme ili je to novina.

zorter:
Riba veslač (Oarfish) je najduža riba sa koštanim skeletom ikad viđena živa, sa čak 17 metara. Ovaj džinovski primerak je viđen u Meksičkom zalivu, gde su ove ribe i najviše puta viđene.

Ime je dobila jer se kroz vodu kreće tako što polovinu svog tela koristi kao veslo.

Pošto se ove ribe veoma retko viđaju, ne zna se puno o njihovim navikama i načinu života, ali pretpostavlja se da uvek idu same i da najčešće žive na dubinama od 1000 metara. A na površini su najčešće viđene kada su povređene ili kada umiru. Smatra se da je prosečna dužina odrasle jedinke 5-10 m.

Iako mogu da dostignu neverovatne dužine, ove ribe dolaze na svet kao larve koje su dugačke samo 6 mm.

zorter:
Surinamska žaba se razmnožava na pomalo neobičan način. Ženka istiskuje desetine jaja koje mužjak oplođuje i zatim ih smešta na njena leđa. Tako smeštena jaja se ukorene u njeno meso. Kada dođe vreme izleganja, jaja pucaju i mladunci se pojavljuju iz njene kože.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana