Forum > Zanimljivosti

Ako niste znali...

<< < (27/29) > >>

zorter:
Moderni navigacioni uređaji, uključujući i pametne telefone, koriste Sistem za globalno pozicioniranje (GPS) kako bi odredili svoj položaj. Ovaj sistem razvijan je krajem sedamdesetih godina 20. veka u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, a čine ga tri dela: kontrolni segment (glavni centar je u Kolorado Springsu), naši mali GPS uređaji, i najvažniji – svemirski segment.

Ovaj poslednji se sastoji od 24 satelita, raspoređena oko Zemlje na visini od oko 20.000 kilometara. Sateliti su predajnici radio-talasa koji pokrivaju čitavu planetu. Zapravo, u svakom momentu sa bilo koje tačke na Zemlji može se videti šest satelita. Naši GPS uređaji primaju radio-signale sa tri ili četiri satelita i na osnovu njih proračunavaju svoju lokaciju. Od podataka imaju koordinate satelita i njihovu razdaljinu, pa zahvaljujući trilateraciji mogu da proračunaju svoj položaj.

Trilateracija u proračunu koristi trigonometriju trougla: GPS prijemnik na Zemlji i dva satelita u orbiti grade zamišljeni trougao, čija su dva temena u vasioni, a treće teme je na Zemlji.

Vrlo slična metoda je triangulacija, koja umesto poznatog ugla i najmanje dve dužine stranica trougla, koristi podatke o jednoj stranici zamišljenog trougla i njegovim uglovima. Zahvaljujući tim podacima se izračunavaju ostale veličine.

Triangulaciju je koristio još u 3. veku p.n.e. Eratosten, upravnik Aleksandrijske biblioteke. Pomoću te metode on je prilično tačno uspeo da izračuna obim Zemlje. U njegovom proračunu dve tačke, tj. dva ugla trougla, bile su na Zemlji, a treća u vasioni – Sunce. Kada su Sunčevi zraci dopirali do dna dubokog bunara u njegovom rodnom gradu Kireni, tada je Sunce bilo u najvišoj tački i bilo je podne. Eratosten je izračunao i da se tog istog dana u Aleksandriji, kada je Sunce u svojoj najvišoj tački, ono nalazi pod uglom od jedne pedesetine kruga južno od njegovog zenita. Znajući razdaljinu između Kirene i Aleksandrije, odredio je da je obim Zemlje 50 puta veći od te dužine. U proračunu obima Zemlje je pogrešio za samo oko 80 kilometara.

zorter:
Možda je nama ovakva brzina nezamisliva i izgleda ekstremno opasna, ali Japanci su tehnologiju odavno doveli na nivo koji omogućuje da vozovi poput ovoga postanu standard.

Voz "Maglev" je zapravo primer najmodernije tehnologije, a ime mu dolazi od izvedenice "magnetna levitacija", jer reč je o vozu koji "lebdi" nad šinama pomoću magnetne sile.

Iako su Japanci decenijama poznati upravo po kreiranju najnovijih tehnoloških dostignuća kada je u pitanju železnički saobraćaj, a njihovi vozovi sinonim za brzinu, "Maglev" nudi princip rada linearnog motora i trenutno je najbrži voz na svetu.

Eksperimentalni rekord brzine ovakvog voza iznosi neverovatnih 581 kilometara na sat, ali ta je vožnja odrađena bez putnika, u razvojnoj fazi.

Stotinak odabranih srećnika uživalo je u vožnji na dužini od 42,8 kilometara na relaciji između gradova Uenohara i Fuefuki, tokom koje je "Maglev" probio magičnu granicu od 500 km/h kada je u pitanju putnički saobraćaj.

"Plutajući" voz i brzina koju je postigao oduševio je, naravno, sve putnike, što i nije čudno, jer ovako nešto ne doživljava se baš svaki dan, čak i kada je Japan u pitanju.

"Maglev" vozovi već saobraćaju širom Japana, ali trenutna brzina kretanja im je oko 320 kilometara na sat.

Tehnologija magnetne levitacije je u startu vrlo skupa, zbog posebnih zahteva pri građenju železničke trase, ali je u kasnijoj fazi eksploatacije vrlo jeftina i profitabilna, pod uslovom da na dužim relacijama ima dovoljno putnika, što u Japanu ne bi trebalo da bude veliki problem.

Nema sumnje kako će ovakve brzine na japanskim železnicama vrlo brzo postati standardne. Tako će uz tačnost japanski vozovi nuditi i mogućnost najbržeg putovanja na svetu.

Izvor: dnevnik.hr

zorter:
...

sceka:
Ako niste znali kako izgleda grad velicine jabuke na moru u okolini Napulja onda evo:



 sdgv

zorter:
"Šabac je bogata varoš na granici dvaju carstva koja se i imenom 'Malog Pariza' mogla nazvati. To je varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše u mnogo čemu i prednjači..."

Ovako je nemački geograf i putopisac Feliks Kanic opisao izgled šabačke varoši za vreme zapovedanja Jevrema Obrenovića ovim mestom od 1816. do 1831. godine.

Najmlađi brat kneza Miloša Obrenovića u martu 1816. godine postao je obor-knez Šabačke nahije kada mu je bilo samo 26 godina. Za razliku od svog brata koji je bio nepismen, Jevrem je bio jedan od najučenijih ljudi tadašnje Srbije, pa ne čudi što je uskoro Šabac postao "prvi grad u Srbiji". Tu su postavljna prva stakla na prozorima, uvedeni su prvi kreveti po evropskim standardima, otvorena je prva apoteka, ulicama se provezao prvi fijaker...

Ipak, od svega ovoga, verovatno je najinteresantnije bilo dopremanje prvog klavira koga je Jevrem kupio svojoj ćerki Anki. Kako devojka ne bi sama prebirala po notama, 1829. godine Jevrem je iz Sombora doveo učitelja muzike Josifa Šlezingera da je podučava.

I tako... dok se u Beogradu još sviralo na guslama i dvojnicama u Šapcu su se začuli prvi nežni tonovi sa klavira.

Kakva je učenica bila Anka i da li je bila talentovana, ostalo je nepoznato. Ipak, zna se da je postala jedna od najučenijih Srpkinja svih vremena čiji su prevodi postali prvi književni radovi jedne žene u Srbiji.

Izvor:http://www.dnevno.rs/ekalendar/zanimljivosti-iz-istorije/79545/dok-su-u-beogradu-jos-svirale-gusle-ovaj-grad-je-dobio-prvi-klavir-u-srbiji

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana